Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

заједница (!?). Ту три пута ни бог не помаже“ (стр. 97-98). Карикирано упрошћавање стварања државе (као што је то могуће на неком састанку), уз нетачности, се меша с њеним унутрашњим уређењем па (замишљени саговорник) закључује да he ~нека“ Југославија „васкрснути кад у нас буде преовладала права или стварна демократија“ (стр. 98-99). Писац томе додаје да „ниједна Југославија није... водила свој живот на доследно демократски начин“ (стр. 99). Уз пуну сагласност с њим морамо да поставимо питање да ли унутрашња демократичност једне државе зависи од начина њеног настанка. Логично је претпоставити да унутрашње уређење државе зависи од схватања њених твораца па они који, на пример, силом стварају државу силом he владати у њој. Кад би тако било, данас би се мало која држава могла сматрати демократском, понајмање оне најстарије државе. Ако би се државе распадале због своје недемократичности многе би одавно нестале. Губи се из вида да унутрашње уређење зависи од односа политичких снага и да може релативно лако да се мења док је стварање државе дуг и мукотрпан историјски процес. Зато изненађује ноншаланција с којом се каже; „Прва Југославија је била исход нагодбе политичке елите Срба, Хрвата и Словенаца после Првог светског рата... Друга Југославија је настала одлуком (АВНОЈ) једне од зараћених страна у мешавини грађанског и ослободилачког рата у време Другог светског рата. Прва Југославија је била једном октроисана (1929) на начин како се државе октроишу у парламентарним грађанским демократијама - диктатуром. Друга Југославија је била такође једном октроисана (Устав од 1974. године) на начин како се у тоталитарним режимима државе октроишу“ (стр. 99). „Референдум о трећој Југославији је био про форме демократски али пошто је одржан у ратном окружењу грађани те Југославије нису имали - јер нису ни могли да имају - све могућности избора пред собом“ (стр. 100). Остављајућн по страни прецењивање значаја појединих чињеница за које се, пишчевим речником, може рећи да представљају формалност, мора се рећи да су (бар Србе) 1918. представљали онн који су за то били овлашћени по Уставу Србије од 1903, а да одлукама АВНОЈ-а није створена никаква држава. Тиме отпадају све тврдње о више Југославија а с}'вишно је рећи да у Србији никакав референдум о стварању ~треће“ Југославије није одржан, Али ако се узме да је створена и нека трећа Југославија како се може говорити о „четвртој 11 ? Да ли се мисли на поновно обједињавање отцепљених делова? Ако је тако онда је несрећно, у разматрању о помирењу, наведен пример Француза н Немаца после Другог светског рата. To јесте леп пример победе разума и окретања будућности али су то два народа који вековима живе у одвојеним државама а нису се отцепљивали једнн од других и међусобно истребљивали у грађанском рату који је у много чему неупоредиво тежи од ратова између држава.

592

Др Немања Божић: Наиија и наиионализам, Момир Милојевић (стр. 586-594)