Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

365

УДК 343.791:61 347.56:614.25 (Изворни научни рад)

Јаков Радишић

Самовољно лечење болесника и његова правна природа

Полазно је становиште писиа да је самовољно лечење болесника моГуће представити само као сушту супротност лечењу које се вриш на основу претходне сагласности паиијента, односно његовоГ законског заступника. СтоГа је први део рада посвећен разјашњавању пристанка на лечење и услова његове пуноважностш. У другом делу рада изложена су различита схватања правника о правној природи деликиш самовољног лечења болесника и његове правне последице, тј. казнена и Грађанска одговорност. Кључне речи: Самовољно лечење. - Пристанак. - Обавештење. - Одговорност лекара.

А. УВОД 1. Такозвано „самовољно лечење“ болесника представља данас један од најчешћих облика незаконитог лечења. О њему се може говорити у случају кад пацијент није био питан за сагласност да се над њим изврши одређени медицински захват, кад је одбио да се са захватом сагласи, или кад његова сагласност није правно ваљана. Претпоставка је да се ради о болесницима који се, по правилу, не смеју лечити без њиховог пристанка, односно пристанка њихових законских заступника. Зато није реч о самовољном лечењу ако се медицински захват врши над лицем које је, по закону или одлуци суда, дужно да му се подвргне. To бива, на пример, кад су у питању душевни болесници, алкохоличари или наркомани. 2. Самовољно обављеним лечењем вређа се иацијентово право самоодређења, које чини део права личности. У том смислу оно је заштићено и Уставом Југославије 1 и Законом о облигационим односима. 2 Неспорно је да самовољно лечење има карактер правно

* Др Јаков Радишић, редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу.

1 Члан 22.

2 Члан 157 и 200,