Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

законских заступннка који су одсутнн. Наш законодавац допушта да се у том случају медицински захват обави на основу конзилијарног прегледаЗ 2 Ради се, у стварн, о стању нужде које је способно да замени пристанак и да захват учини легнтимним. Пошто је захват апсолутно нндикован ил; т виталан, он је објективно у интересу дотичног пацијента, па се зато сматра да би се разуман пацнјент, односно његов законски заступник са таквпм захватом сагласно да је могао да искаже своју вољу. Стога се у теорнји говори о претпостављеном пристанку, и за њега се налази ослонац у правном институту допуштеног незваног вршења туђих послова. 33 2. Ова правила важе и у случају кад је пацијент, односно његов законски заступник пристао на операцију одређеног органа, па се у току захвата покаже да је операцију потребно изменити или проширити н на неки другп орган, односно део тела. Јер прекидање операције ради прибављања пристанка треба нзбегаватн због опасности по пацијента којн је под потпуном наркозом 34

В. ПРАВНА ПРИРОДА САМОВОЉНОГ ЛЕЧЕЊА БОЛЕСНРIКА I. Самовољно лечење као телесна повреда 1. Схватање да самовољно лечење болесника има карактер телесне повреде у смислу кривичног права санкционисано је по првн пут чувеном одлуком немачког Reichsgericht-a од 31. маја 1894. године. Одлука је донета у случају који се тицао ампутације сто пала седмогодишњег детета, извршене противно изричитој вољи његовог оца. Ампутација је била апсолутно индикована, обављена lege arils и у крајњој линији успешна. Упркос томе, Reichsgericht је поступак лекара-хирурга оквалификовао као кривично дело телесне повреде, што је нзазвало снлно негодовање припадника лекарског сталежа и означило почетак „хладног рата“ између медицинара и правника 35 2. У поменутој пресуди Reichsgericht је дао опсежно правно образложење свога става, градећи од њега теорију која he доцније изазивати бесконачне полемике. По схватању овог суда, за квалификацију медицинског захвата над човечијим телом одлучујући значај има постојање подударности воља између лекара и паци-

32 Члан 10, став 2 Закона о здравственој заштити Србнје и члан 13, став 2 Закона о здравственој заштнти и здравственом оснгурању Црне Горе.

33 Dcutsch, исшо , стр. 80, маргинални број 109.

34 Исиш, стр. 81. марпшални број 110.

35 Наведено према Klaus Ulscnheimcr, у: Handbuch des Arztrechts , стр. 813, маргинални број 1.

372

Јаков Радишић, Самовољно лечење болесника (стр. 365-381)