Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Најопштији појам правде, дакле, изведен je из појма природе. Одредио га je већ Платон. 18 Његов ученик, Аристотел, тај појам je развио и усавршио, и то тако да ни данас нема шта да му ce дода илн одузме. Према Аристотелу, правда y том вишем смислу представља синоним за врлину. 19 Врхунац такве правде достиже ce милосрђем (морална правда, кад ce даје више но што ce добија) или несебичношћу (релиГијска правда, кад ce за другога нешто даје без икакве надокнаде, осим блаженства због учињеног). 2П Поред ових виших облика, постоји правна правда. У том свом основном облику, правда je синоним за оно што je сразмерно или једнако. Сходно томе, постоје два формална обрасца правне правде: дистрибутивна и комутативна. Најзад, y најужем значењу, правда означава саображавање закону (законска правда). Она ce састоји y општости, једнакости и непристрасној примени закона, односно права. Али, на питање y чему ce састоји материјална правда, не може да ce одговорн никаквим сличним обрасцем. Зато je правду лакше осетити, него одредити или постићи. Колики je значај правде показује и ово: ниједан суд ce не зове суд права, али ce многи називају судовима правде.

Правди je супротна кривда. Правда коју право остварује, будућп да je врста друштвене правде, није савршена, због чега, пзмеђу права и правде увек постоји већн или мањи раскорак. 21 Штавише, морална и религијска правда су често строже од правне правде. Уз то, познтивно право не мора уопште да буде праведно, али тад je реч о изопаченом праву. Због тога y праву увек мора да постоји барем минимум правде. У противном, они на које ce такво тиранско право односи, чији су интересн погажени управо y име правде и законитости - устају против таквог права и поретка, рушећп га. 22

За разлику од правде и законитости, правичност (pravica, aequilas, l'équité, die Billigkeit) представља посебну, примењивачку правду, правду y конкретном случају која не може да ce реши само на основу права. И њу je одредио већ Аристотел. Пошто закон општим нормама предвиђа конкретне случајеве који ce сви по нечем разликују од апстрактно предвиђеног случаја y закону.

18 Видети: Платон, Држаоа, Бсоград, 1969. 19 Видети: Аристотел, Полчтика, Београд, 1960.

2() Р. Лукнћ, Сисшем фчлозофчје чрааа, Београд, 1992, стр. 218. 21 Р. Лукић, чсто, стр. 219-221,

22 Видети: Г. Радбрух, Фчлозофчја чрава, Београд, 1980 (1998).

Д. М. Митровић, Начело законитости (стр. 55-78)