Arhiv UNS — Crkveni listovi

Ту Вам живи вредан, радин народ, који љуби своју цркву п воле своје име српско! Али та љубав његова, то му и јесте сво имање његово! Сиротиња му не да ор:а отворити! Од отаца остала му црква и школа Српска, за њих сноси п данас сразмерно веће жртве но и у једном крају српском, баш зато што су општине наше малобројне. Свештеника немамо довољно, парохије администрирају оближњи пароси нли неспремнн калуђерн. Школе немају довољно учитељских снага. Осим основних школа немамо ми никаквих школа, где би се синови наши за препарандију спремали, па немамо нн свршених учитеља, који би за то к нама дошлн што их срце вуче у свој завичај, већ обично нмамо људе, који нагоњени приликама проведу овде годнну две, а првом приликом се враћају у свој завичај! Дало би се овом помоћп! А зашто се не помаже ? узрок томе треба тражити у несретним приликама нашег автономног живота у Митрополији нашој. То несретно стање тешко да ће кад и престати, јер оно годи баш онима, којима је најмање стало до напретка, српског живља у Угарској! Поједини човек ту помоћи не може ма како он био родољубив и пун добрих жсља! Свесна, уједињена радња целог иарода српског могла би ипак и у овом крају долити уља у кандило православне вере и српскога имена! Али баш тога рада »што чуда чинит зна (( , баш њега нема на целом обзорју Сриском! У оваким приликама, како ћу да уведем епархију Будимску у ваш цењеии лист, да и она стане у ред сретнијих сестара својих? Иајбоље тако, ако сузе њезине и болове њезине не скријем, не би ли којом срећом сузе те и болови ти побудили на размишљање и рад цео народ наш, јер као год што се град камен по камен зида, тако се он исто камен по камен и руши п обара !!.... Примите уверење, да ћу Вам у колико ми год могуће буде радо руку пружити у тешком раду вашем, јесам са особитим иоштовањем и поздравом Ваш у Христу брат,

Стеван МихалџиБ

Свештеник у Киш-Фадуби Барања.

ОДЗИВИ ХРИШЋАНСЕОМ ВЕСНИКУ

35