Arhiv UNS — Crkveni listovi

ЦРКВА У КАРЛОВАЧКОЈ МИТРOПOЛИЈИ

Богословска семинарија. Једна велика, једна битна нотреба, за којом ето већ сто тридесет година српска православна дрква и иарод српски у митрополији Карловачкој вапије, на коју жељно изгледа и очекује, приводи се своме остварењу. Племенита мисао, налази срца, дарежљиве руке и будне свести, да је оживотвори, да је у дело приведе. Мпсао, о подизању богословског семинарнјума, ноникла је још на знаменитом народно-црквеном Сабору 1790 г. у Темпшвару држаном. Иницијативу о подизању семинарије још тада, узела је у руке земаљска влада, п промицала ово нитање међу претставницима православне српске цркве у митрополији карловачкој, али се оно није могло ни хтело оживотворптп. Историју овога питања и ове ствари онширно је разложио, расветлио, проучиои обелоданио, архимандрит гргетешки г. Иларион Руварац, у својој расправи; „Шта се и како се и с које се стране досле покушавало, да се и код нас оснује семинарија за кандидате свештеничког реда?“ (види „Гл. Истине* 1886-7 г.). Иишући историју овог питања, рекао је: „Без семинарије, то је моје уверење без добро уређене и будно надзираване Семинарије са ваљаним у сваком ногледу учитељима, наставницима и помоћницима, не може се постићи, добро и ваљано спремљено и дисциплиновано свештенство. А добро спремљено, обучено, настављено, у духу духом горашчеје свештенство: то је и данас најпреча потреба наша, јер је најпреча нотреба цркве наше! А без таког свештенства не помогоше нам н овако устројене црквене ошптине наше ни онако уређене енархијске скупштине и епархијски унравни одбори, ни устројство саборско, ни сами сабори, па ни сами општи и свеопшти, што се каже васељенски или васионскн, а најмање ће нам помоћи, нусто пренирање о праву „народа“ и за то право у цркви православној и на учешће народа у управи црквеној....“ Овако је ето пишући о овој ствари довикнуо писац, с нуним правом, што и ми, схваћајући голему важност ове ствари, но цркву, свештенство и народ, потпуно одобравамо п потписујемо. Век и четврт прође од како се почело по овој ствари мислити; и гле: „Стратимировић, Станковић, Рајачић, Маширевић, Ивачковић, Анђелић, бише од 1790—1890 претстатељи цркве наше, бише преминуше, и приложише се ка оцима нашима. „ Како бисте, како преминусте, „А како ли робље (незаборављено) остависте! Оста питање те живе потребе нерешено, док се ето не нађе, на престолу св. савском поглавица цркве овопределне, пријатељ свештенству и народу, велики мецена своме роду Његова Светост Георгије БранковиИ, архијеписвоп карловачки, митрополит и патријарх српски, те уз досадање светле милодаре просвети

ХРИШКАНСВИ ввсник