Arhiv UNS — Crkveni listovi

Да ли је жена религиознија од мушкарца ДЕО МАТЕРИНСКОГ БИЋА

Теолози тврде да је религија заједнички дар и мушкарца и жене и да се у том погледу не може правити разлика по половима, јер је то својина слободне и непоновљиве личности, а социолози сматрају да је, не само у испољавању својих религиозних осећања, већ и у суштинском додиру с овим феноменом, жена као биће испред мушкарца, пре свега због своје безусловне мајчинске љубави

Звучи као анегдота али је истина: једна мајка, тек пошто се развела од мужа, одвела је децу да их крсти у цркву. Срећна што је своју жељу коначно несметано остварила, отишла је бившој свекрви која је одувек била верница да се похвали. Остала је без речи кад је чула одговор: „Драга моја, ја сам их већ крстила јер нисам могла да допустим да ми унучад остану некрштена..." Ова прича не припада тако далекој прошлости. Готово до јуче били смо сведоци крштавања деце кришом, слављења слава инкогнито, на које је домаћин хитао после партијског састанка, док га је домаћица чекала с препуном трпезом. У име традиције и за добробит породице, жена је, па и у време владаућег атеизма, увек била та која је, по свим правилима које јој вера налаже, све на себе преузела. Много дубље, но што је површан утисак, очитавала се њена тананост у спремању славе, данима, од разно разних ситних колача до осталих славских ђаконија. Својом благошћу и поштовањем славског ритуала до краја, доприносила би атмосфери светковине у којој би онда наступио домаћин као глава породице. Да ли све то чини из побожности, жеље за очувањем традиције или пак има потребу да као супруга и мајка учини радост својој породици, свеједно тек жена је та која ће отићи у цркву да запали свећу за здравље деце, за љубав и срећу, помолиће се Богу без обзира колико у њега истински верује. Призор у нашим црквама, било да је реч о празницима или обичним данима, одувек је био испуњен више женама него мушкарцима. И у разговору с неколико католичких свештеника сазнали смо да су најчешћи посетиоци њихових светих храмова жене и девојке. Нека најновија испитивања у нашој земљи то и потврђују кад нам откривају да су Албанке и Словенке религиозније од мушких припадника њихове националности. Ипак, кад је реч о религиозности мушкараца и жена мање можемо позивати теорију у помоћ, а више праксу. Много је примера из свакодневног живота који жену, а посебно мајку опредељују као религиозно биће. Забринута за своју децу, породицу, чуваркућа на којој почивају, по оној народној, три стуба куће, она је бар у мислима, ако не увек у верском ритуалу, окренута Господу и поступа хришћански. Она своју религиозност најчешће исказује у породици. Зато смо и одговор на питање: ко је религиознији жена или мушкарац затражили од социолога и теолога, оних који имају увид и у живот породице и у живот цркве. Имајући на уму женино биолошко, али и друштвено биће, а рекли бисмо и ону кинеску: „Лако је управљати царством, а тешко породицом", социолог Манојло Броћић је категоричан:

- Два су по мени, јака аргумента на којима почива претпоставка да је жена религиозније биће од мушкарца - вели овај социолог. - Прво, жена је осећајнија, њене људске способности (доброта, осећање правде) су разуђеније, па је не само на око, већ и суштински у додиру с феноменом религије. Околност да је у социјалном погледу жена хендикепирана, деградирана кроз класно-историјски развој друштва и у неравноправном положају у односу на мушкарца, нагонила је увек да тражи излаз на оној другој страни где моћ има Бог. Религиозност је људска потреба и садржи компензационе елементе, у овом случају она је замена за женину социјалну инферирност. По речима овог социолога могућност да жена рађа и да у томе има далеко значајнију улогу него мушкарац, њена већа љубав за пород, брига и одговорност, приморавају је да тражи помоћ и утеху, не само кроз молитве. - Сматрам да су безусловност мајчинске и условност очинске љубави веома важни за поље религије и да су незаобилазни у тумачењу женине религиозности закључује Броћић. Наравно, кад је стварао Еву од Адамовог ребра, Бог је очигледно хтео да их сједини а не раздваја. Зато су у праву и они који тврде да се теза о већој или мањој религиозности једних или других тешко може доказати. Без сумње, да је у праву и наш саговорник протојереј Михајло Арнаут, кад објашњава: - Религија је заједнички дар мушкарца и жене, сличан неким другим даровииа, као што је на пример, музички дар, Како ће неко тај дар да испољи не зависи само од полне припадности, најчешће уопште не зависи, јер се јавља као својина слободне и непоновљиве личности. Ипак, посматрајући верски живот у православним црквама, као део свакодневице, овај теолог вели да је жена у њему присутнија од мушкарца. - Чак и у периодима „попреког" гледања на људе који верују, жене су се храбрије испољавале, па су упражњавале верски живот и традицију везане и за дом и за цркву. Често су и истрајније. Од молитве за болесно дете, на пример, неће одустати док год их снага држи. Како рече један познати књижевник: „Жив сам захваљујући молитвама своје мајке". Има примера да се и отац обраћа Богу за своје дете, али према мом увиду, много ређе. Ту су мушкарци у мањем броју, мада је све више оних који учествују у црквеном животу. Зато је опет кажем, всома тешко религиозност делити по половима. Живот уопште, а религиозни посебно ипак је тајна.

Даница БОЖОВИЋ МАНОЈЛОВИЋ

ВЕРА