Arhiv UNS — Humoristička štampa

Jezik mog sina

Dušan nvu je ime. Pravo narodno ime, pomalo i istorisko, ali žena i ja nikad ga tako ne zovemo. Za nas on je Ducko, Dule naš, Dulence naše. Jedinac naš, drugi osnovne. Vrati se iz škole, baci u ćošak svoju torbu s knjigama, pa odmah ruku na kvaku. —■ Dulence, čekaj! - Sve sam znao. —■ Sta te pitala učiteljica? —■ Nešto teško, a brat kao iz rukava. Stvarno, on dobro uči. I kad iz škole dođe neveseo, mi znamo da nisu u pitanju slabe ocjene. Sta je bilo? Ništa. Moralo je nešto biti. -—■ Pa onaj Paja povukao me na času za uvo, ovako.. A ti? - A ja.. . Jako me povukao, i sad me boli, a ja sam njega samo malo. •- Za uvo si iti njega povukao? Ja sam njega ošamario, ali njegov se zub već cimao. Kakav zub? —■ Onaj Pajin zub, što je ispao. .. a i moji zubi ispadaju. Ima Paja još zuba, mora to kod dece. Jesi li stajao u ćošku? I Paja je stajao... Paja je mnogo nevaspitan. Pa na vrata. Ulica nam je dosta rnirna, ibez opasnog saobraćaja, i puna ovakvih švrća od sedam do deset godina. S njima se moj sin igra djeca moraju da se igraju ali i njihov jezik uči. Jedne večeri dođe nam sa ožiljkom oko vrata. I reče da je bio u ropstvu kod kauboja: u svađi oko staklenih klikera nabacili mu kauboji laso na vrat, odvukli ga u neko dvorište i tamo, kod kanti za đubre, htjeli da ga skalpiraju. • —■ Ali dasa je njih prešao. Žena i ja pretrnuli, a on sijia od radosti. I priča kako je ~prešao“ kauboje: jedan je ostao kod njega, držeći ga na lasu, a drugi otišao po nož da bi skalpirao zarobljenika. Onda on, moj sin,

padne i napravi se mrtav, stražar pobjegne, a i on „uhvati maglu“. Tih dana, pred spavanje, moj sin je metao pod jastuk oba svoja kaubojska „pištolja", a u snu je buncao: „Laso, laso!“ Budio se, iskao vode, i ne bi zaboravio da pogleda da li su pištolji pod jastukom. Kad bi ponovo zaspao, žena i ja pitali smo se kako da ga vaspitamo. Od djece ga ne možemo odvojiti, ali otuda on donosi šatrovačke izraze i ožiljke oko vrata od kaubojskih konopaca. Ako ovako potraje, ulična mangur parija može njega jednog dana i da udavi. Ducka našeg, jedinca našeg! Spava on, a žena i ja viječamo. I pronađemo arednji izlaz: neka se on i dalje druži sa djecom, ali samo u našem dvorištu, pred našim očima.

Stanujemo u parteru. Kroz otvoren prozor zapljuskuje našu kuhinju dječja graja iz dvorišta. Aut! • —• Penal! Fuj sudija! Žena i ja gledamo: zajapurio se naš sin, kosa mu pala po čelu, a košulja se izvukla iz pantalonica. Ponekad sjuri u suteren, napije se vode, onako vruć, i opet upada u igru. Majka mu prijeti prstom sa prozora, a on širi ručice: Kevo, što se ti brineš? Za mene zime nema. I opet dernjava: Dodaj! Ne driblaj! Mazni bitangu! Onda igra prestane i u dvorištu se zametne kavga druge vrste: lopta upala u stan nastojnice Marije i ona neće da je vrati. Djeca i mole i prijete, a Marija samo prijeti. Gubite se iz dvorišta! Teta-Marija, sad ćemo paziti. Tužičemo te kućnom savetu! A ja ću vama miliciju dovesti! Marija stanuje u suterenu, U vječitim sukobima između nje i djece, mi roditeIji uvijek smo na strani djece; stoga ona izlazi napolje, staje nasred dvorišta, s mokrom loptom u ruci, i paničnim glasom upozorava cijelu kuću, od prizemIja do trećeg sprata; Evo, u supu mi je upala! Baca Ijutito loptu i vraća se u suteren, a igra se nastavlja: Glavni smo! Gol! Krviš igramo! Žena zapržava pasulj. Ja čitam novine. ' — Čuješ li ti njega? pitam ženu Ona ćuti. Previše je okupiran sportom nastavljam ja. Trebalo bi da mu dušu punimo i drugom sadržinom. Trebalo bi, ali ti meni u tome slabo pomažeš kori me žena. Posveti malo više pažnje svom djetetu, pričaj mu nešto, oplemenjuj ga. Uveče moj sin pjevuši: Pivaću ti pismu, lipa moja Mare. Niko bolji nije od našeg Beare ... Pružim mu ruke: Hodi, sine, da ti nešto pričam. I posadim ga na svoja koljena. Bio jedan kralj, pa imao... Tri sina, to znam! dočekuje moj sin. Znaš li ti, tata, ko je bio Tim Tajlor? Progutam jia Tajlora i počnem nešto iz svog lovačkog života. On sluša nekoИко trenutaka, pa skače s mojdh koljena i gleda me pravo u oči: —■ A ono si preskočio! Koje, sine? Ono u početku, kako je ker hteo da iskoči iz čamca... Tata, tata, ti stvarno ne znaš da startuješ. Ne znam, zaista.

Gojko Banović

(Nastavak na 36 strani)

5