Arhiv UNS — Kultura
OTO BIHALJI-MERIN: "DO VIĐENJA U OKTOBRU"
Osvrfi na knjige
Posle oslobođenja objavljeno je nekoliko dnevnika veoma značajnih kao dokumenata i svedočanstava o borbi naših naroda protiv fašizma. Ovi dnevnici su dali materijal koji može i piscima u sadašnjosti i piscima u budućnosti pružiti masu veoma životnih i karakterističnih podataka o držanju naših naroda i naših Ijudi u najezdi fašizma. Sami događaji i fakti izneti u dnevnicima nose u sebi patos i veličinu dramatičnosti i epičnosti borbe naših naroda i našeg čoveka. Herojski, dramatični i tragični doživljaji iz oslobodilačke borbe još su vrlo sveži i živi u nama. Još mi imamo mnogo da pričamo o onome što smo doživeli i tek smo počeli da pričamo. U našim pričama još je to sve u fragmentima, u epizodama i anegdotama, još se mi zadržavamo na onim tačkama na kojima su nas doživijaji najviše impresionirali u borbi. Još nam je teško da sintetično i u celini govorimo o onome što smo sami doživeli i onome što smo čuli od drugih učesnika u borbi, još nam je teško da damo ono što povezuje obilje raznovrsnosti doživljaja koji su se sa velikom brzinom, dinamikom, dramatičnom i emocionalnom snagom smenjivali jedan iza drugih, u jedno celo. Još smo rni aktivni učesnici u tim događajima i težimo da damo neposredna svedočanstva 0 onome što smo lično doživeli i iskusili. Stoga valjda i naš aavremeni pisac, 1 tada kada stvara delo koje bi po svojoj literarnoj obradi trebalo da bude pripovetka ili roman, daje za sada još uvek najviše dnevnik lično proživljenog, još uvek saopštava najviše šta se njemu lično dogodilo, još mu je teško da se objektivizira i da preko drugih pruži sliku o celome, da obuhvati one velike istoriske događaje koji su povezivali razne sektore i razne pozicione tačke borbe. Još je uvek pisac u događajima, a nije nad događajima, još je uvek njemu lični -doživIjaj najvažniji, najznačajniji u spletu zbivanja. To možemo istači i kao osnovnu karakteristiku romana Ota Bihalija »Do viđenja u oktobru«. To je prvi pokušaj romana o savremenoj temi izišao u srpskoj i hrvatskoj književnosti za ove tri godine. U tome donekle leži i njegov značaj. I Bihalji je ustvari pre dao dnevnik nego roman, mnogo više beležnicu ličnih doživljaja u borbi, nego epos o borbi naših naroda koja je svugde bila živa, aktivna, događala se ona na frontu ili u koncentracionim i zarobljeničkim logorima, ili u akcijama u pozadini. Roman »Do viđenja u oktobru« je romansirani i literarno obrađeni dnevnik o zarobljeničkom logoru kao jednom od sektora v - —hnooslobodilačke borbe r>roPretsjedništva vlade i Centralnog komiteta Partije omladina nivelira teren, ruši brežuljčiće, zatrpava rupe. Dugački redovi omladinaca, sa željeznim šipkama u ruci, čuče pored kaiupa za šipove i pažljivo ih pune žitkim betonom. Do njih brekću mašine za nabijanje šipova, automatski čekići ritmički udaraju i pojačavaju snažnu zivotnu i radnu dinamiku, koja vlada na ovom prostoru između dvije rijeke. Ona vlada i na mostovima koji ga spajaju sa »starim« Beogradom; ona vlada i u »starom« Beogradu jer i u njemu žive novi Ijudi i stvara se novi život. Danas se formiraju brigade budućih stručnjaka, zidara, mehaničara, tesara, kinooperatera i druge. Svaka brigada s radilišta dala im je po 50 do 70 omladinaca. Brat i sestra iz Sirokog Brijega, oboje maleni i kovrčavi, sjeli na pijesak. On piše roditeljima a ona diktira: »Ej, šta smo svijeta vidjeli i šta ćemo sve naučiti!« A omladinka iz jednog zaseoka blizu Kostajnice, visoka, rumena, grabi pijesak snažnim zamasima i uzdiše: »A ja sam mislila da ću baš kuće ja ovdje graditi, tako da vidim kako ziđovi rastu. A sve se bojim, svršiće moja smjena a zidovi još neće početi«,. . Komandant je brzo utješio; »Mi gradimo temelje, ra- ! zumiješ li, a kuće će ovdje biti veli- \ ke, ni zamisliti ne možeš, i najvažni- j je je da mi dobro pripravimo teme1je...« Formiraju se i brigađne biblioteke, I pristižu knjige, dolazi kino-aparat, te- t čajevi za nepismene i polupismene \ rade od prvog dana, čete se takmiče j za premašenje normi »najmanje 100%«, g grafikoni sa ocjenom svestranog rada j i napretka svakog pojedinca već se g pojavljuju u brigadama; proučavaju ć se zakoni naše zemlje, perspektive r njenog razvitka, naša literatura. Ra- s ste nasip industrijskog kolosjeka, pravi se kanalizacija, grade putevi, f priprema zemlja za buđuće parkove. j, Malo je omladinaca u ovoj smjeni t; koji su već ranije vidjeli naš glavni grad. I zato, gradeći novi, hoće sve da saznaju o »starom«. Na maloj uzvišici jeđna brigađa je završila kulturno prosvjetni čas, ali omladinci su ostali, okrenull se svl prema Beogradu preko Save, a oko niih se okupili i omladinci drugih brigada, Sve izgleda kao veličanstvena slika: panorama Beograda sa svojim bedemima, fabričkim dimnjacima, obnovljenim i novim zgradama pozadi, a u prvom planu te ogromne slike, na širokom prostoru, odvajaju se snažne figure graditeljki u živopisnim nošnjama iz svih krajeva naše zemlje i graditelja, gordih omladinaca čvrstih vilica i smjelih očiju. Jedan od njih, na uzvišici, govori o istoriji starog Beogi'ada kako je u selu naučio iz narodne pjesme: Vide turski dahije, dobro biti ne- ■ će za njih, tirane. Sjedilo tako njih sedam na Nebojšinoj kuli, vidiš, onoj tamo na kraju Grada, pa od muke uzeli da vračaju. Zahitili vodu iz Dunava i u nju uhvatili zvijezde. Pa kad' se nagnuše, ugleđaše svoje likove odmbljenih glava... Tako i bijaše. Digla se sirotinja, »usta raja ko iz zemlje trava«, pa udri po porobljivačima, oslobađaj svoju zemlju... I Govornik je bio u vatri i razmahao se tako kao da i on udara po nestalim porobljivačima, a omladinci oko njega zakliktaše radosno. Narodna
nostalgije prema zavičaju i preko jednoličnosti i skučenosti života koji je lišen slobode. U zarobljeničkim logorima vođila se žestoka borba koja je imala svoju intenzivnost, a takođe svoju specifičnost, odvijajući se -na uskom terenu među bodljikavim žicama. Oto Bihalji postavio je sebi zadatak da verno opiše tu borbu, i on je uglavnom uspešno svršio taj zadatak. U njegovom romanu su opisi ove borbe snažni, uzbudljivi i impresivni kada prikazuju akcije ilegalne organizacije koje se javljaju u punom razmahu dramatičnosti u drugom delu romana. Vodi se borba na život i na smrt oko radio aparata, oko pribavIjanja i skrivanja oružja, pko štampanja vesti s fronta, stvaranja veza sa drugim logorima. I u toj borbi odražava se naš čovek požrtvovan, durašan, životno iskusan, okretan i inventivan, priseban u opasnostima. Zivo i dramatično su opisana i bekstva zarobljenika, sa đoživljajima koji su zahtevali puno zalaganje žive inteligencije, zdrave pameti, vitalnosti, čvrstine i živaca. Punom realističkom zahvatu u prikazu oslobodilačkog pokreta u logoru smeta to, što se pisac donekle ograničavao na uži krug ličnosti, a nije umetnički produbljeno prikazao kroz fabulu sam pokret kroz najtipičnije likove i situacije. Ono što je slikovito u opisivanju i pričanju Ota Bihaljija, to su ličnosti i odnosi među Ijudima. Bihalji ima dobro posmatračko oko, uočava karakteristične crte kod Ijudi, kao portretist koji je udubljen u studiju individualnih osobina svoga živog modela. Bihalji je uspeo da naslika žive ličnosti, naročito one koje su iz njegove najuže okoline, i koje su ga zainteresovale svojim ličnim i osobenim životom. Zarobljenički logor je davao mogućnosti za slikanje raznovrsnih i vrlo karakterističnih likova, jer su Ijudi u njemu bili skupljeni sa raznih strana, raznih krajeva naše zemlje, i raznih profesija i društvenih slojeva. Bihalji je s dosta uspeha dao portrete nekih ličnosti koje su tipične za život stare Jugoslavije: onog bivšeg potpretsednika beogradske opštine, na primer koji je sav oportunist, frazer i licemer, ili onog logorskog filozofa koji svoju strašljivost i besprincipijelnost skriva u psevdofilozofiju, u intelektualistička i eruditska zanovetanja. Bihalji je kao pisac zanimljiv i uverljiv kada prikazuje odnose među Ijudima koji žive zajednički u logoru pod teretom ropstva, Gestapoa i bodIjikavih žica. U tome je jako ispoljen njegov živi interes za čoveka, njegovo staranje da prlđe Ijudima otvoreno, iskreno i intimno. Roman ne pokazuje te vrednosti kada plsac hoće u njemu da opiše procea _ —cuoi __ m pisu. Tome ,j e aktu prethodila konferencija književnih radnika i lingvista, koja je održana u Skoplju 4 aprila ove godine. Prikazaćemo ukratko smisao promena koje se unose u makedonski pravopis, kao i današnje makedonskog književnog jeziKada je svega nekoliko meseci posle oslobođenja utvrđen prvi makedonski pravopis, trebalo je time da se reše najvažnija pitanja makedonskog književnog jezika, u prvom redu pitanje azbuke. osnovnih principa ortografije i osnovnih gramatičkih oblika toga jezika. To najvažnije, izvršeno je u prvom pravopisu. Tada se nije moglo ulaziti u sve detalje, jer se nije imalo veće jezičke prakse, pa su neke stvari ostaie otvorene i neobuhvaćene. Tada su se, međutim, postavile jasno ođređene smernlce razvitku makedonskog književnog jezika, koji se pre toga odvijao stihiski. To znači d a se i sadašnje promene i dopune pravopisa moraju kretati u tom jednom utvrđenom okviru, to znači da će i übuduće biti tako. Promene i dopune pravopisa, koje je na predlog komisije usvojilo Ministarstvo prosvete Makedonije, pretstavljaju ustvari početak onog ulaženja u detalje, onog obuhvatanja sve većeg broja odvojenih pitanja koja treba rešiti. Težište se postavlja na dopune i preciziranje. Doista u novi pravopis se unosi i jedna važna promena: zamenjuju se forme iterativnih glagola kao kupuam - kupueš, formama tipa kupuvam kupuvaš koji je šire rasprostranjen u narodnim govorima. Važna je ova promena zato, jer se tiče mnogobrojne glagolske grupe. Ali ipak osnovnu usmerenost današnjeg rada na makedonskom pravopisu treba videti u onome što smo istakli^ — u obuhvatanju pojedinosti. U rešenju Ministarstva prosvete, koje je sada izašlo, ustanovljeno je za prvi momenat samo nekoliko takvih pitanja, mnogo ih je više po-
übedljiv pisac i kada daje epizode I ličnosti iz ilegalne borbe naroda u domovini. U romanu se pokazuje velika književna kultura pisca. Bihalji je video veliki broj kulturnih centara, živeo u njima, učestvovao u književnim pokretima i naprednim demokratskim borbama između prvog i drugog svčtskog rata. Znanja i iskustva, umetnički ukus Ota Bihaljija odražavaju se i u ovoj knjizi. Kaaa Buljooki u svome bekstvu kroz Nemačku uzaludno traži tragove one demokratske Nemačke u kojoj je proveo deo mladosti do vlasti fašizma, oseća se koliko se dubok obrf političkih događaja koje je preživeo nemački narod kosnuo pisca. On ne stoji pred nemačkim narodom s potpuno uopštenom rnržnjom. On očekuje da će se survavanjem fašističke vlasti otvoriti tamnice i da će nemački narod naći put demokratije i napretka. lako u romanu pisac svoj interes u velikom delu posvećuje Jevrejima, on se uzvisuje nad tragedijom Jevreja uzetih posebno i sa jedne ispravne, visoko uzdignute političke platforme posmatra svet u budućnosti. Roman »Do viđenja u oktobru« je i politička knjiga, delo borca koji je i teoretski i u praksi aktivan učesnik u izgrađivanju revolucionarne avangarde. Kompozicija romana je dnevnička i hroničarska. Zbog toga što su događaji opisivani fragmentarno, i to oni svedem na vrio uzan teren, pogiavito na teren jednog odeljenja u barakama logora, to je celina romana prilično iscepkana, a u tom vidu ni život zarobIjeničkog logora tu nije celovit. Hroničarsko sužavanje na jedan deo logora ometa i davanje, potpune, duboko zahvaćene slike antifašističkog pokreta u logoru. Uvek se tokom stranica romana stavlja pitanje: šta oni drugi izvan odeljenja u kome žive opisane ličnosti rade, čime su oni preokupirani, kakvi su kod njih sukobi. Kada čitamo ovakav roman o zarobljeničkom logoru, nas interesuje život zarobljenika u svima vidovima. A pri lektiri romana »Do viđenja u oktobru« opravdana radoznalost u tom pravcu nije u svemu zadovoljena. Nas bi na primer mnogo interesovala ona aktivnost u zarobljeničkom logoru na podizanju kulturnog nivoa diskusije povodcm predavanja, tai život logora u kome se odražava vitalnost boraca narodno-osloboaiiačkog poKreta koji neprekidno kuju svoj duh, bogate svoju misao i znanja za stvaralačke i revolucionarne akcije. Ni delovanje putem umetničkog života na svest i duh zarobljenika nije dovoljno pokazano u romanu. Jedan fragmenat iz te delatnosti je Iznet u romanu, ali više kao zaleđe veoma živo i uzbudliivo isoričanom pcdvigu uzimanja dokumenta iz sooe Gestapoa. ' ’e u romanu u pnpremi, i koje po pianu treba da izađe pred početak nove školske godine. eoj irotn.. Sve je ovo najbolji dofcp kedonski književni jezik u.j iahas, u fazu sve potpunije svoje »..v. <’mali- _ zacije. Kada danas kažemo da sejmakedonski književni jezik ofor-J. mljuje, onda tome moramo pridavati L drukčiji smisao, nego 1945 godine. A . taj drukčiji smisao proizilazi otudaj što se mnogo učinilo u njegovom { oformljavanju od oslobođenja do da-}, nas. Za jezik na kome čitamo »Ko- M munistički manifest« i »Istorijh , SKP (b)«, na kome slušamo Gogolja I i Ostrovskog, možemo slobodno reći (j da je to jezik u dovoljnoj meri izgra- ) đen. To, razume se, ne znači da ne-
Osvrt u časopisu "Djelo“ na neke probleme našeg muzičkog živnašeg muzičkog života
ppfi’i PifiPiiP l iiififP 1 m. w imm, 4 mM m4 m m
Casopis za politieka, ekonomska i kulturna pitanja »Djelo«, u svome martovskom broju, pored većeg broja članaka i osvrt o političkim i privrednim problemima, objavljuje i dui ži članak Slavka Zlatića »O nekim problemima muzičkog života u Hrvatskoj«. U članku se ističe da su od oslobođenja do danas u našoj zemlji postignuti veliki uspesi na područS ju muzike: , muzička umetnost postala je svojina celog radnog naroda. Ali ističući uspehe, potrebno je isto tako ukazati i na greške i nedostatke, i uložiti napor da se oni pronađu i uklone. Pisac članka konstatuje, na prvom mestu, da naši kampozitori kvantitativno još uvek nedovoljno stvaraju, naročito na tematiku iz savremenog života, zapostavljajuči pored ostalog, i neke muzičke oblike koji su danas od velike potrebe (masovne pesme, kompozicije za hor). Kod nekih muzičkih stvaralaca još uvek ima lutanja u raznim formalističkim pravcima. koii idu od primitivizma do konstruktivizma. U po gledu delatnosti naših reproduktivnih umetnika. Slavko Ježić konstatuje da se zapaža nedostatak plana i praBvilnog kriterijuma pri sastavljaniu koncertnih programa. Dela domaćih ‘ autora, pa i kompozitora drugih slojvenskih zemalja, retko se izvode. PiI ssc članka konstatuje da se ne ulaže dovoljno truda na omasovljavanju imuzičke umetnosti, na izgrađivanju nove koncertne publike. Potrebno je češće i sa više sistema organizovati Ikoincertne priredbe u sindikalnim organizacijama i domovima kulture, nastojati da programi budu pristu-1 pačni širem krugu slušalaca, davati itumhčenja muzičkih dela putem konferencija i komentara. U članku se takođe konstatuje da je muzička izfavačka delatnost u Hrvatskoj neiovoljna i neplanska. Pisac zatim naimdi nekoliko primera neodgovorne , nepravilne muzičke kritike, kakve se ponekad objavljuju u našim listo-
vima. On ukazuje zatim na izvesne nedostatke programa zagrebačke radio-stanice, ističući kao pozitdvnu pojavu rad naših kompozdtora na muzičkoj obradi narodnih pesama, koji često nailaze na nerazumevanje jednog dela publike, naviknute na predratnu, »kafansku« nasodnu muziku. Na kraju članka ističe se potreba otvaranja instituta za narodnu umetnost (folklor) u Hrvatskoj, kakvi već postoje u drugim našim republikama, potreba revizije nastavnog programa i udžbenika na Državnom konzervatoriju u Zagrebu i veće brige u vaspitavanju novih muzičkih kadrova.
Dotičući se tako velikog broja važnih pitanja iz oblasti muzičkog stvaranja i rada naših kreativnih 1 reproduktivnih muzičldh umetnika kao i delatnosti naših muzičkih ustanova, pisac članka je, uglavnom, dao nekoliko pravilnih i korisnih konstataoija i načeo probiematiku o kojoj bi inače trebalo podrobnije govoriti. Bilo ,bi korisno đa i đrugi naši listovi i časopisi, po primeru »Djela«, počnu diskusdju o problemima našeg muzičkog života. koji su uglavnom i u drugim našim republikama isti kao u Hrvatskoj.
BROJ »KNJIŽEVNOSTI« BEZ KRITIKE
Povodom stogodišnjice mađarske revolucije, aprilski broj časopisa »Književnost« objavljuje članak Jovana Popovića o mađarskom pesniku Šandoru Petefiu. U članku je prikazan lik ovog velikog pesnika-revolucionara, i ujedno je dat i osvrt na smisao revolucionarnih zbivanja 1848 u Mađarskoj. Leskovčev prevod jedne od manje značajnih Petefijevih pesama, štampan u ovom broju ne daje potpunu siiku umetničke i idejne vrednosti poezije mađarskog revolucionarnog pesnika. Na uvodnom mestu časopisa »Književnost«, kao osvrt na stogodišnjicu Komunističkog manifesta, štampan je članak Ota Bihaljija, previše kratak, ali živo i emitovno napisan. To su jedina dva članka u ovom broju »Književnosti«, i otuda pomalo »prigodna« fizionomija celog broja. Osvrti na značajne đatume u istoriji književnosti i društvenog razvitka potrebni su i neophodni u jednom književnom časopisu, i »Književnost« je u tome pogledu ispunila svoju ulogu i dosada, posvetivši cele brojeve proslavama godišnjice Njegoša, Vuka Karadžića, Svetozara Markovića i Maksima Gorkog. Ali članci takvog karaktera moraju stajati u pravilnoj srazmeri s prilozima o
savremenim književnim problemima i društvenim zbivanjima, kojima je tako bogata naša nova stvarnost. Tog živog, aktuelnog materijala iz našeg novog života, kritičkih osvrta na događaje i pojave u našoj zemlji i u svetu, nema dovoljno u časopisu »Književnost«. U poslednjem broju časopisa potpuno je otsutna književna kritika; nedostaju isto tako i kra,ći, kritički ili informativni osvrti na pojedine značajne pojave u našoj literaturi i društvenom životu, kao i duži članci, iscrpnije studije o piscima i delima, o književnoj problematici, o društvenim pojavama... Svega jedan osvrt Milivoja Ristića, napisan kao prilog diskusiji o pozorišnoj kritici, vođenoj u Udruženju književnika Srbije, govori koliko je, međutim, ta živa građa iz našeg života bogata i raznovrsna i dostupna svakom piscu koji i sam želi da učestvuje u našoj kulturnoj današnjici. Nedavno je u Udruženju književnika Srbije upravo pitanje saradnje književnika u časopisu »Književnost« bilo stavljeno na diskusiju. Ovaj broj dokazuje da je to pitanje još otvoreno, da u »Književnosti« nema dovoljne i prave saradnje književnika.
U Sarajevu je pronađen originalni primerak čuvenog Nizamijevog dela "Hamsa“
u četvrtom broju »Knjizevnift tiovina« objavljen je kraći napis o | iticaju koji je u našim krajevima, u Bosni i Hercegovini, izvr|ilo delo velikog azerbajdžanskog pefriika i mislioca N : zamra, čiju su jsamstogodišnjicu, prošle godine, sve;ano v ' vili narodi Sovjetskog Saj vfeza. \ Sarajevski mesečni list »Odjek« u j svome poslednjem broju donosi vest da je u Sarai 0 ' " u jednoj privatnoj -ilrnnicin na oriienf ri Zftuale lingvističke konferendje 1 r - naročito saglasnost kod rjudi makedonski jezik r a , -n R r -' ) d:adloga Komisije a isto vjgio iilz sugestija u pogledu njenog t Sdaijeg rada. Sve je više Ijudi koji u probleme makedonskog knji) jezika, kojl unose svesnost u | njegov razvitak nešto što je bilo ’ daleko ograničenije u vreme kada se j stvarao prvi pravopis. Konferencija je pođvukla potrebu živdje diskusije o jeziku, češće razmene gledišta. Pozdravljen je predlog da se pokrene - specijalni časopis u kome će se raspravljati pitanja jezika. Ovo daje 1 nov potstrek za što brži razvitak i bogaćenje makedonskog književnog jezika.
Blaže KONESKI
oblikuju pojedine značajne teme iz prošlosti i novog života crnogorskog naroda, i da zabeleže važnije kulturne i društvene pojave u svojoj republici. Kao svoje saradnike »Stvaranje« okupIja veći broj književnih, društvenih i kulturnih radnika iz Cme Gore, objavljujući povremeno priloge pisaca i iz drugih republika. U svome poslednjem, martovskom broju, časopis »Stvaranje« objavljuje nekoliko članaka, pripovedaka i pesama. kao i kniiževni naučni i pozohabzburškog Beča. Nesumnjivo da je sa novom vlašču došla i relativna civilizacija i sa njom uredeni 6 ove varoši u savremenijim obhcima. Ali ta okupatorska vlast, oličena u nenarodnoj vojsci i birokratiji, bila je ustvari istaknuta prednja pozicija agresivnog srednjeevropskog kapitala i habzburškog imperijalizma, i sve što je ona davala ovom gradu ispod naših nogu, bilo je ustvari više P° tre bno njoj i njenim daljim imperijalističkim planovima na Balkanu, nego narodu ove zemlje. Gradilo se, ali na principima okupatorske carske vlasti; gradile su se zvanične zgrade, stanovi za činovnike strance i za malobrojnu domaću »elitu«, tj. imućnike i uglednike. Gradile su se katoličke crkve, manastiri i sirotišta, ceo aparat za trovanje i porobljavanje duša. Njihova arhitektura je veran izraz njihovih shvatanja i planova, ona je stvorila uske ulice, nevesele kuće sa mračnim hodnicima, crkve i kapele bez traga lepote. Tako je, na žalost, ta arhitektura bez snage i poleta, bez duha i oduševljenja, bez života i životne radosti, strana shvatanjima naroda i interesima širokih masa, udarila svoj pečat jeđnom delu Sai-ajeva. I tako je u staroj osmanlijskoj busiji izgrađena nova, moderna busija imperijalističkog kapitalizma habzburško katoličke marke. Kad su se habzburgovska kola zaglibila na Balkanu i kad je došlo do raspada te čudovišne carevine, moglo se pomisliti da će sa stvaranjem Jugoslavije nastati nova era u arhitekturi i urbanisticl Sarajeva. Iz razloga koji su nam i suviše dobro poznati i koji su doveli do sloma te Jugoslavije, nisu se mogla ostvariti ta očekivanja. Sarajevo između đva rata, u koliko je izgrađivano, građeno je u glavnom prema potrebama i prohtevima jedne sirove 1 gramzive buržoazije, lišene stvamog smisla za širu zajednicu, za stvaralački život sa planom i predviđanjem. Gradilo se u istom klancu, među istim brdima kao
I sunce, đok mutnu Savu u crvenu kupa, Prodire kroz niihova providna tijela, A ona kao da iščezavaju, kopne, čile 1 nestaju u nebu od rumene svile, bez tamjana i bez opijela... »Pjesma o tvojoj kosi« Radoslava Rotkovića, početnička i nevešta Ijubavna pesma sa banalno-starinskom intonacijom, punđ je grubih neukusnih i pesnički neadekvatnih metafora i poređenja; Već moji prsti đobuju po tvojoj kosl, i u nju rone. Vlasi se povijaju i zvone... I važne, bile su samo neophodan krpež. Urbanistički planovi narodnih vlasti idu mnogo dalje i više i na tim planovima se već uveliko radi, u okviru Petogodišnjeg pl&na o opštern preobražaju naše zemlje, Osnovna težnja je da se Sarajevo, najposle, oslobodi iz tesnaca u koji su ga sabile naročite i naročito nepovoljne istorijske prilike, da mu se da slobodan i pun zamah u ravnici Sarajevskog Polja. Ta težnja, koja potpuno odgovara opštim političkim, socijalnim i kulturnim tendencijama državnog rukovodstva, već je zabeležila prva ostvarenja. Na otvorenom platou, na levoj obali Miljacke već je podignuto, rađom sarajevskih frontovskih organizacija, prvo radničko naselje, na mestu bivšeg Svrakinog Sela. Na desnoj obali gradi se već nova železnička stanica, najmodernija u Jugoslaviji, kojom sarajevski saobraćajni čvor treba da đobije savremeno, racionalno rešenje; od nje će voditi širok bulevar ka budućem novom centru grada. U dolini Koševa radi se übrzano na velikom stadionu koji će moći primiti 25.000 gledalaca. Njegova sedišta su amfiteatralno usečena u strminu brega, a u ravni se kopaju plivački baseni i uređuju tereni za takmičenja i vežbanja u svima granama fiskulture. Stadion će proraditi već ovoga lcta. Još ovoga leta pristupiće se daIjoj regulaciji Miljacke i izgradnjl druma na levoj oball reke, kako bi se s vremenom sav teretni saobraćaj izbaoio iz tesnog grada i preneo na tu obalu. U narednim godinama planski su predviđeni radovi na univerzitetskoj varoši, javnim i reprezentativnim zgradama i kućama za stanovanje.
Dok razgovor teče, ja pratim na planu sve zamisli o izgrađnji novog Sarajeva, a u isto vreme gledam u daljini pod sobom prva ostvarenja. Crvene se krovovi radničkog naselja, ocrtavaju se konture nove stanice 1 lepo se vidi elipsa modernog stadiona po kom mile buldožeri i rade razasute omladinske brigade, Slušajući objašnjenja 1 gledajučl čas u planove pred sobom, čas na daleko prostrtu varoš ispod nas, čini mi se na mahove da vidim kako se, u toku godina, preobražava lice ovog našeg grada, uporedo sa opštim preobražajem Jugoslavije u zemlju socijalizma. Izvlači se Sarajevo iz uskog osmanlijskog bogaza iz habzburgovske teskobe, iz močvari malograđanštine. Stvara se novi grad za 250.000 stanovnika u kom će Ijudi živeti i raditi pod novim, boljim pogodbama, oslobođeni zauvek . rđavih nasleđa. Ima i biće pri tome borbe i svakojakih teškoća, ali će narod radnih Ijudi sve savladati i osvojiće prostor i lepotu i sve plodove stvaralačkog života, i sve mogućnosti nedoglednog razvitka, kao što je osvojio sredstva proizvodnje i I lepo je misliti o tome, gledajući sa ovoga visa na prva ostvarenja, a još Je lepše pomagatl ffvlm silama da tako Sto pre 1 bude.
GARIBALDI
19f4
Ti, koji s pampa i 5 okeanskih valova Nov . s vjež si uzduh donio u tešku Zagušljivu sparinu :ia žalima Tirenskog mora, Ti, paladine u carstiu slobode, Ti, nagla r’jeko mladenačkih zanosa, Još do nas šalješ topal tračak svjetlosti Iz rake svoje. Da, do nas!.. Ti si za nas dobro znao I gledao si naše patnje, i nalik Na vitezove Ariostovog epa, ’ Pomoći htio; A sada, dižu na bosanskoj gori Garibaldinci barjak tvoj, i s nama Bore se, i krv liju za budučnost Republikansku. Dugo si mirno ležao u grobu, Ponose zemlje Italije; danas, Od dragosti zbog djela njina, tvoje Trepeću kosti.
Vladimir NAZOR
DOGODILO SE TO U BOGOTI
Karlkatura
Z. Mumhura
- Donoslm akonto moje pomoći..,
*.. C potnoć l
4
IZDANJE „PROSVETA”
KBl|žEVNE:sqyiN6
- BROJ 10