Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

ИЗ РАДА ЛИТЕРАРНЕ СЕКЦИЈЕ

мајка

Мењају се времена. Људи лете у свемир, супер модерни аутомобили клизе улицама, електронски мозгови и роботи замешују људе. Али само једно биће на свету не може нико заменити.То је мајка. Време лети, јури и људи се мешају. Изгледа као да су у овом атомском времену постали безосећајни. Једно се биће ипак није променило. То је мајка. Неке мајке и данас памте и проливају сузе за својим синовима, браћом и мужевима. За ших не постоји овај празник. Оне само знају за рат, мржшу према непријатељу који односи толике младе и невине животе. Та мајка стрепи да се њен син, муж или брат неће вратити. Рат их вуче у неповрат. Такве мајке само знају за рат и мржњу према непријатељу су мајке Вијетнама. Оне знају да ће над њиховом земљом заблистати велико кунце, сунце слободе, љубави и братства и да ће се тада прославити тај велики дан, дан радости и среће целе земље и целога света. Ипак њихова осећаша није прогуталоово доба, њихова љубав није се расплинула. Мајка је иста као мати каменог доба, као мати средњега века. Њу је немогуће изменити. Мајчине очи зраче добротом, мајчине руке се муче. Све због њега, све чини за своје дете. Тако је увек било и биће. Она је била тема песника, сликара и вајара целота света и свих времена. Многи сликари цртали су портрете својих мајки желећи да прикажу то за њих најдраже а најчешће и најлепше лице на свету. Многи вајари вајали су њен лик у камену и бронзи. Иван Мештровић је желећи да докаже да се мајке не треба стидети исклесао лик своје мајке сељанке. Мајка је: жена, борац, инжењер, књижевник а изнад свега мајка која зна да воли и, пази своје дете. Она је штрајковима, демонстрацијама и борбом дошла до својих права. Тежак је био тај пут борбе за равноправност. Али оне су упорношћу и вољом све постигле. Није важно да ли је мајка црне, жуте или беле расе; У свакој од њих куца велико орце, пуно љубави мајчине љубави. Манић Ленкица уч. Уlб Напомена: РАД награђен новчаном наградом од 10.000 ст. динара од Друштва за друштвену активност жека.

наша разредна свечаност

Београд у октобру. Крв напаја суву и испуцалу земљу. Битка се води на све стране. Шест дана и шест нои се води жестока борба. Коначно је освануо дан који је доносио слободу. Београд је ослобођен. Но, заборавимо те дане који су доносили и радост и тугу. Заборавимо на њих овога тренутка када је почела мала свечаност у нашем разреду. Настала је неописива гужва. Сви смо се радовали и скакали. У разред уђе наша разредна. Светло јој баци зраке по нежиом лицу а очи јој блисташе. У том тренутку ми се учини невероватно лепа. Пошто је настала тишина, свечаност поче. Песма за песмом је текла. Реферати су се смењивали. Пошто је Мирјана прочитала песму, настаде галама. Свако је хтео да пева. Ред је дошао на Јована и Владимира. Владимир је хтео да пева песму „Марш на Дрину”. Јован га је пратио. На сред песме Јован престаде да свира и пребаци Владимиру што је лепо не пева. Владимир се збуни што је изазвало општи смех. Сви смо били весели. Певали смо. Неко је дао предлог да заиграмо коло. Већина се ухвати у коло, али се одмах разиђе на сооја места. Разредна рече да би требало да идемо кући. Тужних лица упутили смо ое кућама, али ће нам у дугом сећању остати овај дан, Атанаскооић Весна, УТ«

Живадинка Благојевић,