Arhiv UNS — Listovi stranaka

Излазак из зачараног круга

Александцр Илић

С обзиром на то да су се многи јавили за ре% а нису чланови Главног одбора којима је та реч унапред дата, ја ћу своје замишљено излагање сажети. Најпре желим да вас обавестим да је Главни одбор одлучио да покрене гласило Демократске странке, које ће се звати „Демократскареч* ( аплауз). Очекујем од свих вас у овој сали, и од ваших и наших пријатеља ван ове сале, да нам у том нимало лаком подухвату помогну. Савез комуниста и данас влада над свим средствима информисања. Многи су табуи начети, а некадашња груба цеизура данас се понекад замењује нешто суптилнијом манипулацијом, што нипошто не значи да је и груба цензура ишчезла. У сваком случају, још је код нас у овој области реч пре о пропаганди него о заиста свестраном, објективном, на чињеницама заснованом обавештавању јавности. Демократска странка и њен лист настојаће да се не баве пропагандом, него да објективно и критички изражавају интересе не само Демократске странке, већ и свих демократских снага у овој земљи. Уверен сам да треба непрестано имати на уму не само последице, него и узроке кризе у којој смо се без наше кривице нашли; зато ћу бити слободан да вас подсетим на једну далекосежну антидемократску изјаву, и да о њој после тога нешто и кажем. Изјава гласи: „Терор је наш одговор на насиље државе. То је једини начин приморавања деспотског режима да удели народу политичка права.” То је пред крај прошлог, деветнаестог века, изјавио извесни Александар Уљанов (аплауз). Његов брат, Владимир Уљанов, стекао је непролазну славу тиме што је ову изјаву остварио (аплауз). Ои је путем терора, у борби за наводна политичка права народа, основао нову деспотију, и та је деспотија, као што видимо, трајала све до данашњих дана, када се распада, јер то једни не могу, а други више неће да издржавају. Реченица Александра Уљанвова представља врсту магичне дефиниције зачараног круга у којем су поједини, несрећни народи, били приморани да живе, једни дуже од седамдесет, а други дуже од четрдесет и пет година. Терор није и не може бити средство борбе против деспотије. Терор је најпоузданији пут да се у деспотију стигне. Насиље рађа насиље, терор обликује деспотију. То су ствари које смо надам се - после овог искуства дужег од седамдесет година коначио схватили. Двадесети век и један део света у њему не познају другачију историју од безизлазне историје терора и деспотије. Демократија - то значи изаћи из овог зачараног, магичног круга, како га је дефииисао Александар Ул>анов. Како? Обликовањем вишепартијског, парламентариог поретка, правном државом, слободном привредом, друштвеним установама у којима ће се ненасилно, без океана јевтине крви, у расправама у парламеиту, изражавати супротстављени интереси људи, а њиховим усклађивањем решавати и ублажавати горућа људска питања (аплауз).

ЖРТВА СЕ НАЈБОЉЕ БРАНИ ДЕМОКРАЦИЈОМ

Јован Рашковић

Госпођс и господо, У овом тренутку имам ставарно најмањеразлогадабудем конвенционалан и настојаћу да ниједна моја реченица и ниједна моја скраћена мисао коју ћу овде изрећи не буде конвенционална. Ми Срби у Хрватској смо хисторијска жртва. Српска дијаспора није хисторијска жртваодјучер, па ни ми у Хрватској нисмо жртве ни Старчевићевих праваша, нити франковаца, наше жртвовање је почело и прије тога и оно још увијек траје. Као жртве тражили смо излаза и овој садашњој ситуацији. Жртва се најбоље брани демокрацијом (аплауз). И зато није чудо што смо се одлучили за демократску странку. Ми у Хрватској имамо данас развикани плурализам. Тај плурализам свео се практично на већииу кроатоцеитричких и етномонистичких партија, те су нам предлагали да и ми Срби у

Хрватској створимо једну етничку партију. Враћајући се од једне јаме у Доњем Лапцу гдје смо одали пошту жртвама баченим у ту јаму„ убијеним на најсвирепији иачин који познаје хисторија, у тој сјени смрти нашли смо довољно разума и разлога да успоставимо један одређен став, да подржимо систем хуманог мишљења. Иако смо сви били гронути судбином тих људи који су лежали испод наших ногу, док смо стајали окупљени око јаме, одлучисмо се за један став који није само опраштање, већ један људски став. Тај људски став је у томе што смо ми у одређеном избору партије, избору странке, одабрали, као што рекох, демократску странку, а изабарали смо је због тога џгго смо могли бирати између репресивних странака и хуманистичких странака. Свијет познаје само двије врсте странака - репресивне, супресивне, присилне, и хумани-

стичке, толерантне, човјеку окренуте и у човјека вјерујуће. Сматрајући ову демократску странку, чијој Оснивачкој скупштини данас присуствујемо, хуманистичком странком, партијомтрпељивости, толеранције и вјере у човјека, у његову наду и слободу, ми смо се у првој варијанти били одлучили да приступимо овој странци и да одржимо у Книну приступиу скупштину странке (аплауз). Међутим, у овој нашој раздробљеној земљи, у овој ЈугославиЈи, која је можда једина земља у свијету у којој нема сагласности о томе кад је настала, око године и датума настанка, јер неки мисле да је настала 1918, и они су вјероватно у праву, други мисле да је настала 1945, а трећи да је настала 1974. Но осим овог спора и неспоразума око датума, постоје у овој нашој несретној земљи и неспоразуми око њеног бића и њених извора. Неки мисле да су извори

всрсајски, да су извори наметнути извана, ја спадам међу оне л>уде који мисле да је ова земља кастала на муци њених народа, на муци српског народа који је имао своје дијаспоре и хтео их ујединити, на муци словенског иарода којему су у Цељу били Аустријанци, а у Врх Ники Талијаии, на муци хрваТског народа који се морао одрећи најљепших дијелова своје Далмације. У таквој једној ситуацији, ми смо морали донекле промијенити наш став и одлучили смо се да то ипак буде наша демократска странка, без етничког назива, и без било каквог синтагмичког назива. Ми ћемо се напросто звати демократска странка и та Демократска странка ће имати своје седиште у Книну, она ће имати свој одбор и програм, а не морам вам доказивати да ће тај програм бити темељен на програму ове странке чијој скупштини присуствујемо (аплауз). Када сам већ дошао за ову говорницу и када сам већ почео да пЈворимо Југославији, исаЈугославијом ћу и завршити, постоји једна прича о томе како је један зец спавао под дрветом манга, из сна га је пробулило неко шуштање, један ударац, пробудио се и онако бунован помислио да је дошао смак свијета. Почео је бесомучно да трчи. Видећи његово бесомучно трчање, остали зечеви су га сустигли и питали: шта је то? Он им је одговорио да је то смак свијета и трчање се наставило. Онда су наишли јелени, који су исто тако питали куда се то бјежи, и зашто се бјежи, и када су чули да је смак свијета, они су почели да бјеже. Њима су се придружиле све животиње, у бјесомучном трчању. Нашао се ту Буда који је, прерушен, уставио ту кавалкаду, почео тих и миран разговор, затраживши од јеленова: ко је њих навео да трче? Јелени су рекли да су то били зечеви, који су први тречали. Онда је пошао за зечевима, те стигао до зеца који је први потрчао. Када је чуо његову причу, закључио је да је крај зеца пао плод манга, који је потресао земљу на кјој се одмарао, и да је то разлог панике и страха, да није посриједи никакав смак свијета. Сви су дошли под дрво и ло добром старом азијском обичају и сходно источњачкој мулрости нашли су плод манга и увј'ерили се да је то све лудорија. Овог трснутка цијела Југославија Је у трку и бијегу. Њој у овом часу треба неко ко ће тачно утврдити гдје је то почело, како је почело и на који је начин почело. Ако Демократска странка барем дијелом пружи некаква увјерења том народу да зна тајну трчања, дазиатајну укупнејугословенске параноје, онда је њено присуство на овом простору не само нужно, иего ће бити и успјешно. Хвала вам (аплауз). Позивамо говорнике који су желели да кажу своЈу реч на ОснивачкоЈ скупштини Демократске странке, а нису то стигли пре свега због временског ограничења, јер се скупштина морала и окончати да нам говоре (дужине до 3. странице текста) пошаљу на адресу листа Демократија. /

Косово је српско судилиште

Гојко Ђо(о

Од Косова до данас Срби нису имали веће светиње од Косова. Они су се тој светињи заветовали и, ево, шест векова приносе јој најскупље жртве, жртве у крви. И други народи имају своја бојна поља, али ни на једном не расте црвено цвеће, као на нашем. Није цвеће случајно поцрвенело. Цвећари знају да боја латица понекад зависи од оног чиме се цвеће залива. Ми божуре заливамо крвљу. Стога се наше поље и посветило. На том пољу је, онда, као спомеи и опомена, подигнут мраморни стуб. То је стожер око кога се сабира српски народ. Наше духовно средиште око кога се сједињују историја и предање, наша вера и култура. Али, то посвећено поље није само заједнички завичај и духовно огњиште него и наше судилиште. На њему судбииа, већ вековима, проверава нашу снагу и искушава нашу националну самосвест. Косово је и данас највеће српско искушење. Кажем искушење, не зато што немамо снаге да се одупремо усуду, него зато што је - као никад у историји - пољуљана наша вера у целисходност вечног жртвовања за Косово. То замућивање видика затире одлучност и самопоуздање. Докле ћемо одговарати на исто судбинско питање? После четири добијена рата, само у овом веку, Србима није много боље него што им је било пре почетка првог од тих ратова (аплауз). Не знам докле ћемо и како ћемо, али знам да морамо. Јер, српска држава без Косова била би исто што и Србин с рупом у недрима. А Срба - ако ја ишта о њима знам - без главе има доста, без срца нема ниједнога. Косово је српски проблем и ми га једном заувек морамо решити. Тај завет морамо изрсћи тако гласно да нас добро чују и упамте иаши суседи и цео свет. Полувековни изгон нашег народа, па и проливање крви недужних, до-

прииели су - надајмо се - нашем коначном отрежњењу. Срби се морају ослободити илузије да ће свој терет поделити са осталим југословенским народима. То њих не боли. Уосталом, они су нам не једном рекли да у заједницу нису ушли да бију српске битке, нити да се бију за туђе светиње; они се нису тукли ни за своје. У Југославију су ушли да лакше посвршавају своје државне послове. Солидарност никад није била мања, а братољубља - ако га је и било - одавно нема. Док смо ми сањали, они су рачунали. Њих интересује само њихов интерес. И Срби, стога, не би смели да се љуте (аплауз). Ту смо где смо. Ми своје бреме морамо упртити на своја леђа. Ништа не помажу јадиковке, нити оптужбе комуниста, наших ни туђих, бивших ни садашњих. Они су учинили што су учинили. Највећи грешници су мртви, мале не вреди гњавити. И у нашој мутној послератиој историји, косовска издаја је прилично разговетна. Ал и, од тог нема велике вајде. У СрбиЈи пламти пожар и ми га морамо гасити. Косовски рат је превасходно верски, потом међунационални и необјављени међудржавни рат. То је сукоб ислама и хришћанства, две цивилизације, два етноса и две државе. У рату са Србима, Шиптаре подупиру агресивни ислам код куће и у свету,| подупиру их помало Хрвати и Словенци, а највише албанска држава. Оваквакакваје, свезаних руку, Србија тај рат не може добити. Ватра ће, дабоме, и овог пута уз десетину или стотину мртвих - бити угашена. Ватрогасне, полицијске и војне Јединице, по закону или безакоњу, обавиће свој посао. -Неће! Пламен ће згаснути, ватра ће бити утуљена, али не и угашена. Наши је властодршци неће угасити. Неће или не могу? Јсдни, зацело, неће, други не могу. Тек, пламен ће, колико сутра,

још јаче сукнути. Искуство последњег десетлећа обесхрабрује и највеће оптимисте. Знатно измењена српска политика, у последње две године, ништа није поправила. Напротив. Стихијни отпор народа, касније помало накриво усмерен, осоколио је понижене и опоменуо одрођене, али није донео очекивани преокрет. Ни таква политика, дакле, не вал>а и треба је мењати. Нем Дрешења косовског сукоба док се режим у Југославији не промени. Само слободна, демократска и правна држава која, поред грађанских права, јамчи и подједнака државна права сваком народу, омогућила би Србима да трајно приступе решавању косовског питања, као свог најтежег државног проблема (аплауз). У изради једног таквог програма морају учествовати све политичке и умне снаге оба народа. Шиптари, као и Срби, морају имати право да слободно изаберу своје представнике који ће изнети своје захтеве и у парламентарној расправи, заједно, тражити најбоље решење. Тај програм се мора заснивати на цивилизацијским претпоставкама и остваривати законитим средствима правне државе која штити своје интересе, као и права мањине. Наш иационални циљ, неоспорно, мора бити поступно увећавање процента српског становништва. Све док Срба не буде бар онолико колико их је било уочи последњег рата, нема среће на Косову. Биће то тежак и дуготрајан посао. Потрајаће деценијама. Данас, кад Срби не чине ни десетину косовског становништва и кад, угрожени од већинског народа са вртоглавим прираштајем, неуморно беже са свога огњишта, споменути може ли ч ити на фантазмагори чаl l сан. Може бити. Али, није нам првина да се упуштамо у немогуће предузеће. Другога пута нема. 6

ДЕМОКРАТИЈА

Петак 9. март 1990.