Arhiv UNS — Selo

ПРOЛЕЋЕ

Пролеће, што ми доносиш на длану струк првих ружа, процветалу грану, немира јато, да гинем, да патим за стазом новом, путем непознатим. Пролеће, што ме обнављаш и будиги сто лудих жеља дан у мени рудиш. На путу стани! Нећу да се топе кроз снежна јутра моје тешке стопе. О, немој доћи! Стани жудњо стара. Знам да ми носиш змије сред њедара.

ГУСТАВ КРКЛЕЦ

ХАСАНАГИНИЦА

У твоје плаве ozu сјало је рано љето и мирис младог неба у твоје срце пад’о. И све је било жарко, и све је било свето, и свуд је божјгш свијетом тајанствен пламсај влад’о Младост сс жарила сама у слатком малаксању. Љубав се, rćo сунце, у сјају својем крила; и док је око ње све било у будном усијању прошла је, и сама у гежњу своју се свила. Листале воћке су медне и лептир узлијет’о. С планине сњези пјевали у бугној пјени потока. На рујном тимору голуб драгану своју је cper’o и топли вјетар будио зегеве уздуж растока. Све је цвптало у жудњи и дисало је дубоко, у несвјестици врелој кликтале птице и гсре. Само је тужно било твоје лијепо око и усне твоје се трзале да pujez једну прозборе.