Arhiv UNS — Selo

свакако последица развоја политичких прилика код нас и културног развоја наше земл>е. Стога основна црта скоро свих сељака-књижевника је (сем малих изузетака) политичка и уметничка тенденциозност. Чак многи стварају директно под утицајем извесних одређених стремљена и поводом извесних догађаја. Прва и основна мисао је у свима њиховим радовима, било у стиху или у прози, да сељаштво у оваквом друштвеном политичком систему тешко живи и да оно тражи пута и начина да се из оваквог стања изађе. Тако наведимо једнога од њих Томо Гажи (Зборник) каже о мотивима ради чега пише; „Пишући жеља ми је да прикажем без икаквог улепшавања у пјесми и приповеткама, тешке прилике у којима сељаци живе”. А Мишкина уистом „Зборнику” вели: „ЈБубав за народ, жеља за истином, утиснула ми је оловку у руке”. И нешколовани и самоуки Мишкина, писцу ових редова, усмено је рекао: „да се наше село мора чути свугде у држави па и у нашој књижевности, јер зашто смо ми онда сељачка земља”. Долази период у историји човечанства када сељаштво ступа на позорницу. До сада сељаштво је преживљавало тешке дане. Заједно са продирањем капитализма у земље на југо-истоку Европе, продирала је новчана привреда у наше село, и стварала нове односе политичке и друштвене. И ако одраз тога новога стања, јавила се је тежња да се сељаштво изрази и на књижевном пољу, јер je књижевност као одраз свих тих прилика, веома погодна уту сврху. Тако долазимо до појаве сељачке књижевности, кроз коју село говори о томе шта хоће и како хоће. „Видећи и осећајући многе друштвене неправде и неправичности, почео сам писати за штампу у ссвојим тридесетим годинама, дајући олакшања својим душевним огорчењима” пише Митар Попара. Сви сељаци књижевници пишу лепим народним језиком, језиком наших правих сељака. Сви готово без разлике сликају животну и потитичку стварност нашег села у грубом реализму, са где-где мало романтизма и натурализма. Они сликају пластично, истинито, занимљиво у простим тоновима, без отворених боја, али увек у контрастима, јасно наглашавајући своја идеолошка стремљења. Обични су им мотиви: сеоска стварност. Догађаји су слика нашег политичког, привредног и социјалног живота. Нису ретке појаве, нарочито у поезији, чисто идеолошког стварања где се дају пригодне ствари и програмске песме. Сељаци су код њих онакви какви су у стварности, дати живо и без икаквих улепшавања, неуки, одликујући се здравим реализмом, и класном логиком. Они сликају своје људе у животном мравињаку сеоском, откривајући све оне инстинкте који их гоне на поједина дела. Многи уплићу ито веома’ вешто хумор и сатиру у својим приповеткама, а код многих је хумор међу-

104

БРА 3 Д А