Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

мислимо, да га осим Законија нико иеби хтио, ни смио овако престављати. Законијевим приказивањем добила је ова модерна реалистична драма велику умјетничку вриједност, а натуралисте један копкретан примјер више, за доказ, како се умјетност и истина могу увијек, да споје у једпу цјелнну. Драма »La morte civile ». Грађанска смрт од талијанскога драматичара Паола Ђакометпја пружила је глумачком виртоузу нових момената за карактеризанију силне душевне борбе. Закони је већ у «Аветима» као Освалд показао, да је изврстан патадог, но у овој драми доказао је то далеко већом потенцијом. Отровавши се са стрихнином његова је смрт у последњем чину и ако као веристична умјетност педостижива, ипак с естетскога ocjehaja за осудити. Сцена умпрања у овом комаду раћа страх, ужас, гнушање и огавност. Таковим умирањем није још нико на позорници умирао. Стога је и настала у позоришту велика узрујаност, те је један дио публике, који је био слабијих живаца, морао побјећи блијед и узбуђен кући U баш у том момепту падају нам на ум рпјечи цара Фрање Јосифа 1., које је рекао мађарском сликару Ђорђу Зали «Ја љубим у свему љепоту и илузију. Законија доиста нпјесам видио, али мислим, да у њему неби могао уживати. Закони је преко мјере реалиста. Тај верпзам чини да се човјек згража. На позорници је мало илузије више врпједно од сваке истине». П запста смрт овог великог Талијана има у Грађанској смрти највпше патолошкога интереса. Па ипак се морамо дпвити! У једпом иптервјуу рекао је Закони: Ја ласкам себи, да сам оштровидан посматралац људи, ја штудирам њихове страсти и карактере, гдје год био, па свакоме мјесту. За моју улогу у morte civile био ми је пеки злочинац у казнионици као модел. Ја сам га често похађао и на његовом самртном кревету штудпрао самртну борбу. Несрећник. Најприје се отровао у ћелији, а затим је и жиле пререзао. Освалда у »Аветпма« штудирао сам читаве недеље у некој болници на једпом младом хередитерпом болешћу окужепом човјеку, који је боловао на парализи мозга. Случајно сам се десио п код његове смрти. Ја бих Вам могао још много такових примјера иабројитп. У опће мислим, да није тешко, одиграти улогу впјерно, истипито и наравно. Прије свега држим, да је потребно, да нас код штудије н извађања улоге води здрав разум. Глумац се мора пренијети у ситуацију у којој се налази опај, кога треба престављати. Питати се мора; Што би ти саи учинио, како бп се ти попашао и како би говорпо, кад би био у истом положају? Не само гркљаном него и душом се мора радити, а све мимиком и покретима потпомагати. Што душа осјећа, мора око п лице исказати. Ако се напокон наетоји, сасвим близу природи прнступити, постизава се циљ и па овакав начип није нп тешко вриједити као добар умјетник.» Овим је ријечима означио Закони тачно своју пгру, која је за нас заправо била сашо пантоминајер неразумијемо «слатки тосканскп звук». Но као што је Гете ускдикнуо ради зле глумачке игре: »Слушајмо их без очију» тако можемо и ми рећп: «Гледајмо га глухи!« Та ми из његовога сваког покрета, из очију, из лица, пз прстију, из сваке жилице, из свега видимо нијеме знакове, који као да имаду уста и глас говоре нашој души и јављају сваки тон уздрхтале душе, јаук великог бола и тајну тешке туге, која је свима људима заједничка и коју могу п морају свп потпунома разумјети. Зато и јест Закони велпк п славан. Он је својрм игром открио дубину људске душе, задрмао традиционалним идеализмом створио епоху те уздпгао впсоко истину у глумачкој вјештнни. Ради

ОМЛЛ Д И Н А