Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

„о

242 __Архив за историју српске православне карловачке митрдполије а десетка — лише, у путу формалноурбариалнопарничном пресудити, сљедователно манастири у дјејствително постојећем благодјејанију десетка оставити, а оно је са свим противно решење изишло.

Истина да је манастирима отворено остало, да мнима своја права у путу судејском сеНепа чине, али не ге штегеа итеоте зегуаја, него ехжа Потништ дотле непрекидно уживаног десетка. И ово је баш оно, што се манастирима |пуегзо Јил5 отфпе бити види, и што се с главним оним јЈипз начелом: „ји тина! рго роззезоге, беан Нет роз5јепјев“ не само ни најмање не слаже, него шта више с њиме, као и са самим вис. одкупителним растеретним Патентом Фео 2. Март 1853. 8. 61.) који очито вели: да се Везтхзјапа од 1. Јан. 1848. бранити има, — у противоборенију стоји.

Ва даћ, аш сно дај, вели стара мудра пословица, пак и поред тога, да би лишеније преднаведено, само за време оно, докле би се питање дотично у путу судејском решило, трајало, и овим Манастири у вопросно право увоспоставили се, био би и овај привремени уштрб с грдном за манастире штетом скопчан.

При том, да су манастири чрез више него једно столетије непрекидно у уживању десетка били, прњаворци пак такови давали, наведена мнимост имала би се више на ове, него на манастире относити, и њима би настојало, ослобођење од вопросне дужности давања десетка доказати, а оно се је сасвим изврнуло, које се у толико мање види сит гесто јил5 огате слагати, што је на молбеницу манастира захтевајућих, да се у подпуно благодјејаније раковачке конвенције, дакле и у она, која су у год. 1848. одпала, као што су то лична данодајанија, васпоставе, сљедовало, без да је о том, онда још постојећем, питање било, и без да су то, дужност исту извршујући прњаворци, — или тко нибуд, — захтевали и искали, најглавније пак без да су манастири сврху тога, као што то бопиз јилв огдо зесит је, предворително преслушани били, и тако њима могућност подана била, себе у праву своме бранити.

Високо Попечитељство у одпису свом, из она два разлога, што

су вопросне једино давању десетка подложне земље, још у год. 1791. плаћању публичног данка подвргнуте, и што је потом јошт у год. 1775. урбариална регулација помеђу манастирима и прњаворцима височајше наређена, сљедствие то изводећи, да су чрез то вопросне земље урбариалну нарав задобиле, када је усљед овог начела оно изрекло, да прњаворци !тп Тазјептејеп Везе 71 зелштеп 14, дакле да су и од давања десетка слободни, то је, будући да је по закону од год. 1848. само онај десетак одпао, који је од сесионалних земаља даван, купно исте у питању стојеће земље за сесионалне канонизирало. |

Ако је резолуцијом од год. 1775. у начелу изречено, да се прњаворци урбариално регулирати имају, то још не носи за собом оно, да су и земље нарави сесионалне, и да су за такве проглашене. А тако исто, будући се данак публични и од ехтазеззјопа!-них земаља плаћао, оно обстојатлество, што су земље вопросне данку год. 1751. гејисбап и ђиз Мопазјегнз подложне, не инволвира у себи сесионалне истих земаља нарави, да тако десетак под закон од год. 1848. спадајући безплатежно отпасти мора.