Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

~ о~о—_

Архив за историју српске праволавне карловачке митрополије · 249

противно било, да ова и сада још постојећа благодјејанија на штету манастира, корист пак прњавораца без сваке накнаде одпадну и

остану — било да се оно, што је изванурбариално једанпут за свагда одкупи, било пак да се горе наведене дужности, иначе свугди постојеће, и у манастирима у нарави за будуће уведу; — а што се

прекоурбаријалних тиче, да као нигди не постојећа и неодкупљена, за будуће престану, и тако далше ових ради отношеније путем прописаним установи, то је наравно сљедство, да предварително и ова питања решити, и тако за манастире, поред њиховог према прњаворцима особитог положенија, и што се одкупа тиче, и особито провидјеније, аи з ргаеује зшсјепег Мопазгег 5, учинити треба.

Монастирско-прњаворска, из двигнутог поданическог, и сада још постојећег парохијалног отношенија проистичућа питања, редуцирају се на 4 главне тачке:

а.) Терети лични (робија).

в.) Давање реално (десетак).

г.) Преко, и 5.

Дд.) Изванурбариална — парохијална — благодјејанија.

Високим резолуцијама од год. 1775. 1795. 1815. начелу оном, да се прњаворци урбариално регулирати имају, изреченом и поста-

· вљеном, заиста се одрећи не може, да се је ово и оживотворити " морало. Но будући да Кеошана урбаријална, и онде, гди поданици

никакве сесионалне, но једино ехазезопајну земљу имају, бити може — као што је то случај овде у Срему у месту Визићу, гди,

почем је првобитно само ехшазезуопајпе земље било, ова нарав

своју непроменувши, и приликом регулације као такова заостала,

поданици пак као и пређе Јаши т остали јесу — то, и поред преднаведених разлога, којим се довољно доказује, да је вопросна земља ехтазезјопајна, и то јасно проистиче, да би и самих регулаторних парница против манастира на горњу сврху подигнутих, — када би се и крају своме привеле — једино тај резултат био, да се прњаворци урбаријално !паш трају, земље пак ораће и косаће, као ехазеззјопајне поводом тим, што су њима на уживање првобитно дане, и стално чрез њи уживане, и даље при њима, као такове остану. ;

Урбариално личним теретима, у простору целог Аустријског царства укинутим, пак и у манастирима усљед донешеног у год. 1848. на Мађарској Дијети закона преставшим, наравно ни манастири захтевати не могу, као што то и не захтевају, да се такови на ново воспоставе и уведу, но као год што је на ове одкупа и накнада (Епвећафсипо) изречена, то да овог законог благодјејанија и манастири учасници постану.

"Робија је у манастирима на мушке главе плаћању данка публичног подложне, давана. Ово није било стално, него се од године до године мењало, пак је по том или веће или мање било. Високи Патент од 2. Марта 1853. 8. 11. и за ове случајеве провиде-

није чини. Када би се број робије дјејствително даване на овај на-

чин у рачун узео, то овај од оног урбариално — тдаишнарног на

· сваки начин већи захтевао би и већу одкупу; будући пак да се

даље у 8. 14. предхваљеног Патента вели, да ова од оне урбари- |