Arnauti i velike sile

170

добро да отвори очи и да не верује скасци да Арбанија заузима целу западну половину досадашње Европске Турске. Та скаска потиче из аустријских и псевдо-арнаутских извора. Она je распростирана на немачком, француском и италијанском језику тако много, да je велики део публике заведен. Аустријска дипломатија, свештенство, научници и трговци радили су систематски да се сва стара имена тих земаља замене једним јединим именем Арбанија. То се име појављивало у свима новинама, на многим насловним листовима Kîbiira, на свима сандуцима робе, која je слата ма у које место Старе Србије или Македонке. Штампане су масе поштанских карата са сликама се.ъака из Пљеваља у Санџаку, а с потписом „Арнаутин у народном оделу. “ Један бивши члан пограничне комисије из године 1879 писао je 12 октобра 1912 у „Пештанском Лојду“; „У Санџаку живе искључиво сами мухамеданци,“ и ако сваки зна да становници Санцака онако исто као и становници Босне и Херцеговине нису ништа друго, него хришћани и мухамеданци ерпскога језика. А с друге стране бегунци из Арнаутлука у Европи, арнаутски „принчеви“, крсте именем Арбаније све оне земље у којима се Шкипетари само спорадично појављују. „Северна Арбанија вели један од њих пружа се од црногорске и српске границе до реке Шкумбе. Јужна Арбанија обухвата два Вилаета; Јањински и Битољски.“ Тако je говорио последње јесени Исмаил Кемалбеј у Цариграду. Арбанија je у самој ствари најмање позната земља Европске Турске. „Боље знамо пуетшъу Сахару и Тибет, него Арбанију,“ вели Францис Делези ( Francis Delaisi, Les aspirations de Г Europe, 1913, стр. 100).