Balkanski rat
Број 8
У СЛиЦИ И РЕЧИ
Страиа 117
ме притекла у помоћ .. , Руменило сунца на заходу стапало се с паром црвене крви, која је текла из рана толиких изгинулих, тога дана, мученика за ослобођење роба! Не бесмо одмакли ни 40 корака од турских ровова истоку, а турски топови, готово испред нас самих, исплазише последњи пу г своје огњене језике, и њихове гранате прохујаше далеко више нас и одоше тамонег де ка сел.у, где смо били пре два и по часа. Турскиартиљерци беху заборавили, да ми више нисмо тамо, него да смо им, тако рећи, пред самим носом.... Па и они окретоша пете, заборављајући на заклетву да ће погинути а бежати неће. Ту су нам оставили много топова, који су тада гробно ћутали и спокојно се издувавали. У нзпријатељ ским се рукама спокојније издувава, него у својим које не знају да.њима управљају. Тога дана окушали смо пријатно осећање победника. Непријагељски ровови, стотина мртвих у њима и заплењени топови били су наши сведоци јунаштва на шег пешака. Али наша победа тога дана, беше управо победа наше артиљерије.
— Остварена жеља једног нашег јунака- БиЛО је то 17. октобра. Тога дана били су одред ски маневри у околини Београда. Баш за време кри твке маневарског рада командант дунавске дивизије, пуковник Божановић добио је хитно писмо из мини сгарства војног. Писмо је било означено са три црвене шгрихле, значи врло хигно, а свакако врло важно, јер се тих дана већ предосећало оно што је после наступило. РЈожановић отвори прочита писмо и сасвимхлад но доврши критику саопштењем, да је Краљ наредио општу мобилизацију целокупне убојне снаге Србије. Официре је то саопштење си/шо обрадовало Они су знали, шта после мобилизације долази и томе су се веселили, јер рат за њих зиачи смрт, ал’ и славу. Официри су добили слободу, да иду кућама, да допуие своју ратну спрему, а пукове су у касарне иовели по један млађи официр. Осамнаести пук повео је са маневарског терена један млади капетап друге класе за кога тада сем другова и ужег круга прнјатеља није нико знао ни да постоји. У повратку, пролазећи поред седмог пука, тај капетан приђе једном свом старијем другу, који је водио седми пук, и пун усхићења му рече: — Свето, сад пам цв остојо нншга друто по да будемо — Натаип/н. Неколико дана после тога на Младом Нагоричану један млади капетан борио се као лав и храброшћу, која је ишла до безумља, задлвио је и другове и војнике и главни штаб, који је са једног виса био сведок ретког хероизма, што га је показао овај млади официр. И тога за историју српске војске и српских ратних успеха значајнога дана, 10 октобра, јунак са Нешкова Виса капетан Катанић добио је достојна друга у — капетану Ј1>утомиру Ђорђевићу, опоме што 17. сеп1еМбра рече једном своме другу: — Сад нам не остаје ништа друго но да будемо — Катанићи Катанић и ЈВутомир остаће понос и част српске војске докле тече последњег Србина.
Наши четннцн
/
Зојвода Дупе-Душан Дкпнтријгвнћ Један од најскромнијих и најид^алнијих старих четника, који се никад није' тискао тамо где му није место, а који је у првим редовима увек био први у крвавом окршају јесте симпатични војвода Дуле, Душан Димитријевић, судски писар. Од почетка четничке акци је он је узео жива учешћа у четничком покрету и својом храброшћу и другим ратничким врлинама он се међу друговима истицао а сви су га волели са широка племенита његова срца и дубоке српске душе. Премај,непријатељу у боју знао је бити без срца и без милосрђа, а у миру то вам је човек, који би и душу дао другу своме. И за то га сви четници воле и за њега би вазда скочили у ватру и воду. Па ипак му у мал не би суђепо да погине не од душманске но од другарске, србинске руке. Војвода Дуле учествовао је у безброј бојева, што су их иаше чете водиле саТурцима и дрјгим , и ако се увек истицао у прве редове, никад није ни рањен. У крпавој кумановској битци био је са осталим комитама на левом крилу тамо где се крв нештедимице лила, на и из тога крвавог окршаја изишао је жив и здрав, Од Куманова је са војводом Вуком продирао напред као предходпица прве армије и допро чак до Елбасана. Војвода Дуле је са својом четом први ушао у Елбасан и у њему прокламовао власт КраљевИпе Србије. Он је био први председник општине ослобођеног Елбасана, Све што му је дато за задатак и у рату и у миру Војвода Дуле, који је и резервни официр, извршио је на потпуно задовољство својих старешина. Последње време одмарао се од Тешких ратних штрапаца у Велесу. И ту у мал није платио главом од братске руке. Један подивљали иаш чегник из нечистих побуда дигао је издајничку руку да убије војводу Вука. Дуле се ту десио и спасао Вука, али је сам допануо једнг смртоносне ране. И ако је у почетку било мало наде, да ће тешку рану преболети, данас му је већ знатно боље и нема бојазни за његов живот, који нам је још потребан, јер наши национални задаци нису још свршени.