Balkanski rat

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Врој 27

лепота, њених тајана, њених истина, њеног живота, њене прошлости, њене будућности, Дединац је пссветио цело своје биће, сав живот свој, сву младост своју. У проматрањима земљиног рељефа, у читању оних исти на, које казују реке и потоци, мора и језера, планине и голине, стене и минерали, биље и животиње; у осећању оне поезије, којом географа надахњује студија величанствених пејсажа и историја народа, везаних за те пејсаже; у уметности, којом географ слика и за себе и за друге ону долину плача и уздаха, позорницу свих људских несрећа, Зеиљу уопште, — Дединац је црпео снагу за своје усавршавање, за развијање свога ума, своје племенигости, својих врлина. И све то уз његову неуморну енергију, уз његов исграјан рад, израдило је од њега научника, географа, професора и незаборав љеног радника. Какав је био као научни помагач и оригинални радник, такав је Дединац био и као школски човек. професор и васпитач. Свуда само: спрема, љубав, истрајност и вредноћа! И можда нико не може за њим толико зажалиги колико његови ученици, школа, у којој је радио, и колеге, с којима је својој дужности одговарао. Наставник географ.ије и историје, Дединац је преносио на своје ученике не само своје сбилато знање већ их задахњавао оном великом сном идеалном љубављу према своме народу, својој земљи, свему оном што је лепо и корисно, да ја само сада могу замислити како ће велико изненађење, каква велика жалост бити у оних младих душа, кад оне на почетку нове школске године, сагледају да им кема онога који је њихову душу тако раздрагавао, њихов ум богатио њихову љубав освајао! Да, Дединца неће бити међу њима. Неће бити наставника, који их је онако братски онако очински проводио кроз лепа српска поља и дубраве, пео се с њима на врхове српских плаиина, походио грздове и села, упознавао их са стаништем и природом српске земље и учио их љубити ту земљу и тај народ. По своме повратку с Једрена, из оног крвавог ограшја, званично му понудише, с врха државне упра ве, да остане у позадини да ради посао, који је само он могао радити, да својим картографским знањем, сво јом умешношћу, послужи српској држави исто онако као што је на бојном пољу. Два министарства званично тражише да осзане и помогне израду потребних карата и скица. Али он не прихвати предлог. Беше му милије да својим грудима. својим животом буде бранич против насртаја незахвалног и мучког непријатеља. Војници пок. Дединца, опазивши да га нема међу њима, јурили су као помамни у сред највећег окршаја, па чак и сутра дан, тражећи га да га нађу и изнесу с бојног поља, да га не оставе случају и страхотама не пријатеља — варварина, већ да га бар српски, хришћански сахране, како јунаку доликује? Можда је који од њих том приликом чак и главу своју дао?! Можла. Али љубав према овом јунаку, старешини и другу није им допуштала мислити на свој живот, на опасност за себе... Нежни син, драги браг, мили сродник, незаборављени друг није се удалио од нас нечујно, неславно, недостојно. Не! Ореол мученичке славе, који је он себи исплео око главе, блистаће за вечита времена и казивати и породици и друговима колико велики дух беше овај млади човек. колико корисног он даде и колико још обећаваше. Она мермерна спомен-плоча, коју ће колеге Радоја Дединца на видну месту у I. гимназији поставити и на којој ће златним и крупним словима скромно забележити јуначки подвиг свога колеге биће више него вечита лекција за потомство, за омладину, за оне, за које је Радоје само и живео; она ће настављати земаљски живот овога истинског наставника и човека. Невина усташца, која са тог места буду побожно шапутала име свога учитеља — хероја, изговара-

Страна 423

ће не само речи елаве једног човека, који се своме народу потпуно одужио, већ и речи утехе за ојађену мајку, браћу, сестре, сроднике и пријатеље. Слава ти, наш драги, млади друже и пријатељу! Слава ти и Бог да те опрости! проф. А. Етанојевиј)

Наше шртве за Вугаре

ПЕШАДИЛСКИ КАПЕТаН ПРВЕ КЛАСЕ Ј- Коста Костић КОМАНДАНТ БАТАЉОНА У 9. ПУКУ, II, ПОЗИВА Симпатични капетан Костић после борбе на Кума нову са својим батаљоном отишао је под једрене где се борио како јунаку и Србину доликује док несрећна зараза није учинила крај животу овог у истини племенитог човека, чију смрт искрено оплакаше сви који су га познавали. Капетан Костић је један од оних ди ших наших сфицира, које смо принели на жртву, да Једрене буде бугарско. У борби његово уморено и истрошено тело остало је да вечан сан почива под тврдим зидинама Једрена и да за вечна времена буде сведок српског каваљерстза и словенске солидарности Срба према Бугарима Његове кости данас опет почивају у земљи којом Турци господаре, и њему ће то бити готово лакше, јер су нам Турци, после освећеног Косова, .лањи душмани од Бугара, за чију је величину свој живот положио. Капетан Костић био је сушта доброта и оличење племенитости. Слава му! _

Ноеовски осветцн Капетан I Етеван Оипић командир четврте чете, прног ба гаљона VI пука I позива Уз мајора Косту Ценића и друге прослављене наше хероје славном смрћу, јуначки је пао на Злетовској Реци капетан прве класе Стеван Симић о чијим смо херојским подвизима већ писали, а данас га приказујемо и у слици, да се одужимо сени јунака. Капетан Стеван са својом четом борио се као лав, о чему смо већ с похвалом писали, док га непријатељско олово није оборило тешко рањена. Смртно могођен пренет је у Скопље, где је 19. јуна у вече преминуо а сутра дан сахрањен. Међу онима који су своје име обесмртили капе* тан Симић заузеће почасно место. Слава му!