Balkanski rat

Број

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 511

РЕЗЕРВНИ ПЕШАДИЈСКИ ПОРУЧНИК -ј- Димитрије Смиљковић ПОДЛЕГАО РАТНИМ ТЕГОБАМА Учитељски ред изгубио је у овим ратовима велпки број својих одличних представника, који су децу учили љубави према домовини, да, када је време дошло, њихове очеве успешно поведу у крвав окршај. Једиа од жртава из реда учитеља јесте и Димитрије Смиљковић, учитељ из Лукова, резервни пешадијски поручник, (слика на 489. страни) који је бно на Пироту. Струмици, Криволаку и Пепелишту. Подлегао је опакој зарази колери у Велесу. камо је по наредби пошао да регрутима разда оружје. Слава му!

Засаужне Ервинк

Сирт Катарине Миловук, председнице Српеквг Ндродног Женекога Саоеза Српско женскиње, које се у овим ратовима толико истакло љубављу према Огаџбини и пожртвовањем за оне, који у борби за Отаџбину допадоше рана и невоља, изгубило је ово дана једну од најдостојниЈих скојих прецставница. Умрла је уважена и опште поштоваиа госпођа Катарина М. Миловук прва и дугогодишња управитељка прве Више Женске Школе у Београду, председница Српског Народног Женског Савеза., једна од најобразованијих Српкиња. Великом својом културом она се била уздигла изнац жена свога времена и била је прва представница женске еманципације у нас. На опште народним стварима много је и с пуно љубави радила и живела је, да роду своме помогне. У оба српскотурска рата, и у српско-бугзрском као и у оба рата наших дана Миловуковица је била међу првима, која је свесрдно похитала да рањеницима ране олакша и боле пм ублажи. Пола века је била неуморна у раду за опште добро и себи и свом имену сачувала је трајан спомен. Слака јој! Српкш је орца рмгз — Како јунак-жвна жалн јунака иужа У једном листу наишли смо на један карактери стичан посмртни оглас, који заслужује, да буде сачуван од.заборава, као веран израз какве су наше жеие и како оне јуначки пригушују бол попут Мајке Југовића, за својим милим и драгим који животима својим оживотворише вековни сан Српског Народа, Косово покајаше, Сливницу осветише и Србију великом на чинише. Тај оглас, који тако речито говори о љубави Српкиње према своме роду, гласи у целости : „Наш никада непрежаљени Стеиан Стаматовић , војник IV пешадијског пука „Стевана Немање“ и одборник општине варошице Уба, који је са пушком у руци у најбољем гнпону снаге своје, са јуначким пуком својим храбро продирао кроз редове непријатељске, ове рушио и обарао све до свршетка војне, изнурен ванприродним напорима кроз кршеве и клисуре дивљих азијата, пао је у болницу неготинску далеко од својих милих и драгих и после кратког и тешког боловања 13. децембра 1912 године склопио је очи са осмехом на уснама својим, а нас остави да се његовој јуначкој смрти радујемо, која радост изазива тугу и неизмерни бол што нас остави незбринуте далеко од гроба свога. Нека захвална Огаџбина нова Србија, која га је матери земљи предала, прими нашу трајну благодарност, а наш кум Бошко Цикуша, као први весник тужног гласа са бојног поља, прими исту захвалност. „Наш јуначе и наш храниоче Стево, твоја два бра та налазе се и сада на бојном пољу, који можда и незнају за твоју неочекивану смрт, и они ће твоју јуначку смрт оппакивати, али ће се и поносити што си и ти бојно поље крвљу оросио, што је и из твојих костију грануло врело сунце, сунце слободе ономе робљу

далеко од нас. Почивај мирно под грудвом свеже земље нове Србије. та ће ти земља лака бити, јер си се ти за њу борио и за њу очи за навек склопио. „Докле год више раке не звекне мотика тебе ће жалити твоја супруга Стенанија са твојим милим кћерима 3>рком и Миленом и многобројном породицом и родбином.“ На повратку Подриисвнх Бокооово — 10. авгцста 1313. год. у Шапцу. Венце и цвеће девојке и младе, Сестре и мајке угушите боле, Дижите децу да виде соколе, Свечан и сјајан буди стари граде!... Под густим прахом, с маслиновом граном Стижу ти чете бесмртиих синова; Пред сликом: давно осталих домова Сваком сто сунца сја на челу враном! О, граде срећни! Витези из бајке Што освегише Косово и Цара, Враћају ти се горди са Вардара И с Брегалнице — крилу своје мајке!... Нек груну звона и топови скупа, Победном химном са свију усана Легија нека буде дочекана Пук, који гине али не одступа\■. Венце и цвеће девојке и младе, Сестре и мајке угушите боле, Дижите децу да виде соколе, Злраво! О, здраво, — најсретнији граде! .. __ Мпаден Вт. Ђуршијј. 1нш осветр РЕ8ЕРВНИ ПЕШАДИЈСКИ ПОТПОГУЧНИК Ј- Милан Ј. СтеФановић ВОДНИК 1. ЧЕТЕ, 3. БАТАЉОНа, VII. ПУКА ПРВОГА ИОЗИВА На страни 448 донели смо веран лик једнога јунака са Куманова, који је жргвујући свој млађани жиживот допринео нашем бојном успеху Стефановић је по сзршетку Државне Трговачке Академије одслужио свој рок у војсци, ђачкој чети и положио испит за резервног потпоручника и као такав био је распоређен у 7. пук првога позива. Он је био први офнцир из овога пука, који је пао за Отаџбину и у опште прва официрска жртва кумановске наше победе коју је платило животима својим22наша официра. Када је између нашег 18. пука и далеко надмоћнијих и добро утврђених турских трупа дошло до о чајничке борбе, у којој је ваљало хитно послати 18. пуку поткрепљења око 10 часова пре подне првог дана кумановске борбе, 10 октобра, упућен је седми пук 18 у помоћ на његово лево крило. Турци су приметили развијање седмога пука и о басули су цео онај простор шрапнелском и силном пешадијском ватром. У путу на бојну линију један куршум је на место убио потпоручника Милана, коме је и командир ту био тешко рањен. Мртво тело младога јунака доцније је с бојнога поља пренето у родно му место Београд, где је све чано погребен Покојник је био одличан ђак и као такав добио је место чиновника Управе Фондова. где је важио као један од најспособнијих млађих чиновника и највреднијих радника. Пао је за част Отаџбине у 28. години. Име ће му се вазда с хвалом спомињати. Слава јунаку!