Beogradske novine
Br. 351.
BEOORAD, nedjelja 23. decembra 1917.
lzias«x \ dnevno u jutro, ponedjetjkom poslije podne;
Pojedinl brojovh-
itamkia rt «. I tr. «.t* M «IJ««I a*. . . . 8 ktiirt I Driaaoip h <IM a*l 10 llM tna om H*nH> h djnl s*.. . .12 n*tan
M|
itpioti
t* M.
U Hrratrto
l a trM.fhm tm*«|aHaea ai N ata la 6o{aa I »(■**» »rtta ■ . J ' u tnta.M a luH . . , 3 B7
■ ■ MN8 a a _a ■■—a—rt ■ OdtOI • I Uoit»llnik»|Mio.A*«lr»š)|«r«i.Ban»riđJa 3'—
s| -tiaraaip,
Ogittl po djanlko.
Uradnlltvo: BEOORAD, Vuka Karadltia ul. bro| ia Toltfos bro| 68. Upron I prlmonlo pratplata Topllčiu vaoao brej 21 Talafon bro| 28. Prlaanjt oglasa Knua MHujla ol. brel 3a Totafoo br 8-TB-
Godina 111.
39
Našim Čitaocima! Pošto smo odlućili. da dodatak našom liidu izdamo na pravosiavni Bo»4Ć, izaćc naš iist kao obično u ntorak ujutro. Sutra Izlazi naš list kao svakoe pouodjcijnika na 2 stranice u 4 sata posll]e podne. SHjedećl broj našeg l'sta tzaće 27. ov. injeseca kao podnevnl llst. Uredništvo „Beogradskih Novhia“.
Izvještaj njemačkog vojnog vodstva. Kb. Berlln, 22 . đccembra. Zapaduo bojlšto: f ? ront oriiesiojonasljednlka Rupprcchta bavarskoc: Kod Westroosebeke k'ao ! kođ Oucanta I Moeuvisa proIazna živahnija topnička djelatnost. U UiaHjim predpoložajniin borbama je privedcn izvjestan broj zarobljenika. Front njeinačkoff prijestolonasljednika: U pojedinim odsjeciina duž AUctte, u Clianipatrni i na istočnoj obaii M a a s e oživjela je s večeri topnička vatra i vatra mina. Front vojvođe Albrechta wfirttemoerškog: Izvidničklm liaijattom sjeveroistočno od Thanna zarobili smo veći broj Francuza. Istočno bojište: Nema ničeg novog. Maćedonsko hojište: U zavijutku C e r ii e R e k e, fzineđju Varđara i Dojranskog jczera, i u dolini S t r u m e pojačaia se s vremena na vrijeme topnička .vatra. TalHansko bojište: Poslije podne su Taiijanl napali Monte Asoione i vjsove zanadno od njega, all l'ez ikakvog uspjeha. Tako su, isto trfli bezusnješfil ucnrijateljski napadl. koje je on s večeri obnovio. Vatrena d'elatnosc 5/medju Brente I Flave bila je dosta živa. Prvi zapovieđnik irlavnog stana pL Ludeudorff.
loi iomedilant. Llovd George je opet govorlo. Da !i uopšte još neko vjeruje, da će iz asta ovog prototipa engleske sebičnostt, neiskrenosti, sile i nečovječnostl jzići jasna riječ, koja bi stvorila put za mtr naroda? Ovaj skorojević, koji podsjeća na svoie uisko porljeklo, te posvećuje princip, kome Bog daje zvanje, daje mu i razum, — prelazi sasvim nemarno preko ratnog položaja, tako, đa to izgleda već drsko. Bombastih fraza fmao je on uvljek na raspolaganju, a njegovo žongliranje nije bilo ništa drugo, nego vješta hazardna igra: stara, lažljiva, izdajnička poiitika engkskog imperijalizma, koji je još od početka osamnaestog vijeka uvijek tstim sredstvitna bunio narode jedne protlv drugih, — ovim načinom daje se najtakše izvesti. Nije to baš ništa teško:- pcnašati se kao novi mesija,
Osujećeni talijanski protiv napadi. — Demonstracije protiv
sporazumnih sila u Petrogradu.
koji hoće da svijet iskupi ili u najnianju ruku popravi. Ali giupost svijeta itna još uvijck razumijevanja za takve „idealne" težnje. No sada ni Lloyd George ne vjenije u riječi, koje onakvoin smjelošću kuje i u svijet rasipa. On upravo igra komediju sa talei:toin i vještinom, a potreban tekst objavijujc narođiina pomoću marijotieta svoje režije. To je za Englesku obična ui'Oga. Treba pomisliti samo na sramno englesko postupanje u Indiji, kojc je uništiio najstariju kuituru svijeta, na borbu protiv prastaiiGvništva u Ainedci i Australiji, na ugnjetavanje Irske i najposlije na dogadjaje u ovom ratu. Posljednji govor Lloyd Georgea nijc nego patetctički monolog, inm fantastičkih riječi 1 dodiruje upravo | granicu smijcšnoga. Prepun je pretvaranja i laži. Njcgovi ispadi protiv pruske vojtiičke kaste več su i suviše zastarjeli, a da bi se uzitnali u obzir u krugovima razutnne civiiizacije; njegovi zaključci o vojničliom položaju ix)kazuju djetinjsku naivnost. Iznose se bombastički brojevi, objavijuju se velike pobjede. Saino šteta. da ove pobjede nijesu Izvojevane na nekom bojnom poiju, nego su potekle Iz mozga engieskog premijera. Ali jednu istinu rnorao je ipak priznati ovaj hvalisavi Walešanin: poraz kod Cambrai-a, koji je Eiiglezima donio krvavih gubitaka. Inače je na flandrijskim bojištima bilo samo vedro, samo sunce. Dakako, da pri tom Lloyd George zaboravija, da su jednom fantomu žrtvovane krvave hekatombe, fantomu. da dobitak nekoiiiko rovova znači već odluku u ovom najvećem ratu svih vijekova. Za čovječji život nije on nikada imao, ni osječanja ni razumijevauja. Vrhunac engleske pritvornosti dostiže skoro svečano iznešena izjava, da Engleska nije nikada težila za njemačkom zemljom. Ali Liovđ George zaboravlja pri tom da većina stanovništva Velike Britanije uopšte nije Iz vladajuće rase. Prema tome je potrebna priličma doza smjelosti za izjavu, da njemačke kolonije nijesu njemačke zemlje, te da bi niihova aneksija za račun Engieske bila nešto, što se raztimije samo po sebi. Kad bi se ova injera primijenila na Etiglesku, šta bi ostaio toj državi? Pri govoru o savezništvu Rusije nalazi Lloyd George jedva Jedared odvažnosti za istinu. On priznaje, šta naravno več svi odavna znaju, đa se od ovog saveztiika liema više šta očekivati. No pa dobro, misli engleski premijer, time je i carigradsko pitanje riješeno. Da je preduzeće osvajanja Dardanela engieska avantura, a Galipolje da znači spomenik engleskog poraza, — to je L!oyđ George u tne-
djuvremenu zabftravio. A I zašto ue? Za njegovu potltil.u iz zasjede, nmogo le bolje, ako so poone pojagano zaboravljati ovaj etigleski sloin.' ' Kad bi Lloyd George sve vjerovao, što njcgova ::sta izgovore, onda njpgova inteligeiKciOa i muđrost ne bi dobile bogzna kalrvu svjedodžbu. Ne ostaje dakle ništa drtigo, n.ego pretpostavka, da je prvi đržavnik Engleske jedan vješt komedljant, koji hoće da engleski narođ učSni svojoj politici pokornim pomoću svoje dobro smfšljeue pozorišne igre. Samo štcta, što njegove komedijaške đosjetke nijesu tako dobre, da bl mogle prevariti englcske neprijatelje, Za produženje rata pod svaku cijenu. Govor Lioivda (ieorgc-a. C . Kb. London, 2L decernbi'a. (Pmđužonje). Obečanja, koja su data laddicima u godini 1910, sa svim su odgovara’a interesima zcmlje. Sad pak vl"d' će biti }X)trebno, da tićini jeđan kotak, koji će jo omogućiti, da ljude, koji su sad poštedjeni, pozove i đa njihov dio u ođbrani zemlje upo^rijebi na drugom po lju. Prije no 5fco !»i molio doiji dom za ođobrenjo, koje je tadi izvrš n : a t'h smjera potrebno, i da s© vlala r'j"š: nj n'h obećtmja, ja prodlažem, da min'star za narodnu s'užbu sazovo idur'e sedmioe k sebl vodje stročnih radn k'a, pa da im prestavi cije'ofcnpnj položaj. Ima još i dr: - px r>fcolnosh koja da‘e povoda vladi, da čini upotrebu od Ijudstva zemljo. Naime okoinost, 5to stno mi u sadanjim okolnos'ima primorani, da ljuđe vratjmo u borbene Uni je, one, koj : su n"k)!iko pu. ta bili ranjeni. iTo. je i nezgrtlio /'nesuošljivo, jer ima puđi u zemlji, koji nijesu jo5 ni vtđi’i tronta. Sto se bujlućih izg’eda tče, to }e van svake suimije, đa suidućS mjeseci najkritičniji u ovom ratu, jer se jeđna ve’.i’ta sila prak'ički iilzđvojila iz ra!a, a đruga velika sila u njemu još stvamo ne uJestvujo ■ S toga jo i teret, koji na nama Ieži zna'an. ali mi ne treba da mislimo đa x neprijatelj nema svojih teškoća. Mi smo jednog dana irnali važne dokaze o tome, kad emo doznali izvjesne činjenic« o tjelesnim svojstvima njemačkili radnika povodom bliokado, kx>ju je namo' nula cngleska flota. Svojs'vo njema’k'h rahi'ka se tako pogoršalo, da je proizvodn'a N’cmačke od pojeđinog čovj'ka opa’a p-oma prvoj goclini rata sa 52<y®. — Kakvi su daklo i^gledi? —• Francuska }e bila u ratu jo5 od samog početka. Nesumnjivo je, đa se njeni gubici ne mogu sravni i s gubicima Austro-Ugarske(?). Upr':03 na-
5ih velikih gubitaKa ipak sfalui' gubid englesko vojsko ne iznose više oa trećine ili petine stalnih gubitaka Nijemaca (??). Kac. uzmemo vojuičke pri<:u\e na. rođa, koji s nama stoje u (rajnom savezu proriv Njemačke, onda ćo one biti j dvojinom jačo nogo li Njemačke, Austro- j Ugarske i • njima saveznili zemalja. 0 | jučeranjem preiresu ratnih eiljsva je LIoyd George pramjetio: Od kako jo Ttusija ušla u zasebne pregovore, ona mora, po sebi so razumije, da 5t!ti svoju vlastiiu oblast i timo je svršonoi 3 pitanjima o Carigradu. Ministar prcdsjerlriik je izjavio, da ostaje p.i onomo, §to je ranije rekao o ratnim c’ljevima pa je naveo mjesta iz ranijih govora, i da bi pokazao, da jo on engleske rafne l cdljeve u raznim prilikama polpuno oh. | jasnio. ’ 0 njernačkim je kolonijama Lloyd George rekao: 0 njihovim uredjenj ma će mirovna konferencija uzeti n obrir žeIje tarno.šnjeg stanovništva. Mi izjav'jnjemo i ostajemo pri tome, da mi nijesmo osvojili nt jednu zomlju, u ko.oj stanovništvo pr'pada vladajućcj rasi. Mi inijesmo tražili ni jcdan jard njemačko zemije s njemačkim stanovnišfvom. LIoyd George so sprđao s mišljenj m, da je Engleska ušla u rat radi aneksija. On je rekao: Niko ne može vjerovati, da je Grey bio čovjek, koji bi, pošto se uvjerio o noizbježnosti rafca, gotov bio, đa žrtvuje milijune ljucll radi nnektirana rjomačkih kolonija. Mi nijesmo ušli u rat, da anektiramo ni jedan jedini i ni čiji jard. Naprotiv, mi smo ušli u rat, jer srtro mislili, Htp. je za Englesku stvar časti, da svoja riječ održi, Pa šta je izazva’o rat ? Drskost pruske vOjniČke kaste, koja ivkad n je da’a roira i koja je bi!a riješcna, da svijet sebi potčini. Poslije mnogih đrugih ispada Lloyd George je potsj"tk> na slučaj u Zabomu, pa je u završetku rv> kao: Pobjeđa je jeđina, koja može oatvariti uslove o mjru. Savez naroda, u kome bi NjemaČka triumfiovala sa 3vojim podviz'ma, bk> bi jedan šupalj položaj. Njemačka' narod tre]>a u njemvi da bude zastupljen. pa s toga je rat važniji nego li uslovi o mira. To je i bio uzrok, što je vlada r'ješiia, da zamoli radničku stranku I p rlamonat, da zemlju naoroža potrebnim pojačanjoma snage, Kaclerovićev brzojav. Ne bili pisao ovaj članak, đa nie ua to nije pobudilo mišljcnjc jednoga dela našega gradjanstva, koje osudjuje postupak druga Triše Kackrovića, Sto oyaj u svome brzojavu srpskoj vladi poziva ovu, da stupi u prcgovore za mir na osnovi ruskoga predloga o miru.
Taj deo našega gradjanstva osporava pravo drtigu Kacleroviću, da smo 1 može preduzimati takav pedan korak, jer srpska vlada nosi odgovornostzasvolradi ona najboljo zna šta joj valja činlti. Drugi opc8 misie, da Kacierovićev poziv, neće imat! nikakve praktičk e vrednosti, jer se srpska dad» nala-zi u takvom pcložaju, d a n i J e i£ stanju sama se opredeljiva t ?,, več potpuifo zavisi ođ volje zapathtiit! sporanminlh sila. Naposletku^ ima L takvih Ijuđi, koji misle, da je Kaderovićev korak n e p a t r i o t s k I, jer ie sada nezgođno praviti mir zajednički s Rusinia, već ga treba praviti kađa tri budu hteie Engieska, Francuska ? Italija. Kao socijalista morain uzeti u za.Štitu druga Kaclerovića, Jer zuani držanje naše stramke od početka rat-x do danas. Naša je stranka hila uvek protivnik rata, a to Je f d a n a s. Kad god se nroglo, gias našitr predstavnika u javnosti bio je, da trcba prestati sa krvoprolićem i dat! narodima željcnoga mira. Naša je stranka prihvatiia radosno ideju socijalističke akcije za mir u Stockholm« >' tanto ođasla'a svoje delegate. Dužnosfi je svakoga člaua društva. a u toliko« pre članova jedne organizovane stranke, da svakom priifkotn podigne svoj glas za opšte dobro. Ne velim, da je jcdina naša stranka biia protivna ovotn ratu, ali kamo sreća da se naš gla£ slušao, položaj naše zemije i sudbina uašeg naroda sada bi biii sa svim drukčijL Baš zato, što su đogadjaji dali za pravo protivnicima rata i protivnicima srpske vlndine politike. njihova je dažnost. dx sada sa još večom odiučnošću rade ua miru, koji je tako potrcban ovom namučenom narodu, u toliko pre, što ća produženje rata biti za srp* ski narod sve fataluije i štoi će njegova sudbina biti sv9 nesigurnija i žalosnija. Pravitl mlr kad to čine ruske socijaltste, baš je zgodan momenat I za Srbe. Rnskim socijalistiina niko na može osporiti iskrenost i čvrstinu uvarcnja, na protiv, to su najveći fanatlc! za svoje pol'tičke iđeale, kakvih mala u svetu rma. I kad ti ljudi nalaze za shodno, da valja pristupiti pregovorima za rnlr sa središnjim vlastlma, onda značl da su razlozi za min t a k o j a k i, a u s I o v i t a k o p ovoljnt. da oni nemaju šta strepiti za svoja ubedjenja. Dužnost je Kaclerovičeva bila ixvzvati srpskn vladu. da pristupi pregovoriina, a ako srpska vlada nehtedno pr'hvatit! ovai predlog, neka srpsk! narod zna do koga je krivlca, Srpski narod ima pravo da i preko
Podlistak. MJIoraci iVL Petrovlć: Anegdot e IZ ŽIVOTA SRPSKIH KNJIŽEVNIKA Čića flija Stgnojević, Brzak I Jović. U društvu sa svojim pobratimom Dragomirom Brzakom, napisao je Ciča Ilija „Poteru". To je njih zbližilo, da se za života Brzakova nisu ni odvaialt. Njihovi redovni sastanci bili su u BajIonovoJ pivarl. Tu su priredjlvali drugarske zakuske I — pili. Nije redak slučaj bk>, da su baš dobro pili. To Je blvalo obično subotom u veče. Njihovo se znalo. Za obojicu po Jedno frtaljče piva, sa posebnim slavinama. Posluga je bila rzlišna. Oni su saml točili i pilf — i mezetili. Meze je birao sain Brzak, jer preko njega po njegovom uverenju niko nije znao izabratl bolje ! pogodnije meze. U kratk?m letnjim noćfma njih je obično zaticao dan i jutarnje sunce za stolom. Jedne subote, navrati se od neknda u Bajionovu pivaru l Jović, beogradski učitelj i zateče dva pobratlma već prl poslu. On ih osmotri malo, I njemu se dopade to, što oni rade. poručl sam krigiu piva, 1 sede za njin sto. Pozdraviše se. — Pa v! tako, dva karde. da se ne poslide jedan drugog, otpoče Jović. Brzak se pogladl po svojoj matkantnoj bradi I namesti još bolje svo] cviker, ne govorećl nlšta.
— Pa šta rau ziiamo, učitelju blagi, odgovor! Čiča. Ako je po volji, ovde u kafani ima još frtaljčića, pa zapovcdajte! — Bogami ! hoću, odgovori Jović, meni se baš to đopada. — Pa, probaj, probaji... Neka proba ... namignu Čića na svog kardu Brzaka. — Pa neka proba, završi Brzak. Jović dozva keinera. naručl mu frtaljće. isto kao i Čiči i Brzaku. Ovaj izvrši naredbu I začudjeno ga poglcda, kao da pitaše: „Šta li ovaj inisli?“. — E, sad Amice, možete se uda!jitf, rcče Čiča. Prigrabite malo odmora, a nama niste više potrebni. Kelner ode. I onda otpoće piće. Pilo se i razgovaralo o svemu i svačemu, najviše o književnosti. Čiča i Brzak primicali su sve bllže Jedan drugom stolice. Jović Je donekle učestvovao u razgovorn, naizad ućuta, I oni ga potpuno zaboraviše. Svanulo. Sunce je ved bllo vfsoko izdliskalo, slavine na već prazntm buradima počeše da pevaju... — Znak!... reče Čiča Ilija. ' — Prazni! dodade karda Brzak. — Da se ide! — DS se idef — Garson!... dovlknu Clča Ilija ketnera. da mu da napojnicu, jer on bez toga nikad ne lzlazi Iz kafane, 1 ustade, ali se najedanput trže.
— Ajaoj, kardo, grcšna natn duša. pa mi smo našeg druga zaboravill. — Kakvog druga?... začudi se Brzak, i uze ijredjivati bradu l naočare. — Pa pogkdaj. naš grešnl Jović... Siromah... Siromah, kad li je sc on to strovalio ua patos. Može biti da jc se ugruvao, i nazebao?... A on Ima dcčice. nije kao ml bećar... I dobrog Čiča lli.ie oči zamagiiše se suzama. — Đa ga probudiino... predloži Čiča. — Ncinam ništa protiv. Čiča uze drmusatl druga, ali ovaj samo što se protneškoli i okreto se na drugu stranu. — Pa da idcino, a on kad se ispava i istrczni. otlći će sani, prcdloži Brzak. A, ne, ne, neda Čiča. Mi ga tnoramo odneti odavde. U taj inah banu u kafanu jedan amalin. Molim, doviknu on sa vrata, imate H groždja? — hakvoga groždja sad I to Još u kafanl?... odgovort inu „Oarson". — Ništa. molim lepo, ništal Nema ljutiš. Ako nemaš groždja, ti ćeš Imati od groždja soka, upravo viive. Dajte ml jcdan litar vlna. Kelner ode da đonese. — Slušajte prijatelju, pridje čića amalmu. Blll vi mogli ovog čoveka da odnesete do njegove kuće — l tu mu reče uLcu i broj — I šta vi za to tražite. - _ Da platifce ovaJ lltar vina I 3 dl-
nara u gotovu. odgovori amalin, pošto prcnicrl svoj neobični prtljag. — Golovo! odgovorl Člča. Dobljete 4 dinara, samo vas najljubeznijo molim. da pazitc, da se ne spotaknete, te da ga ne ugruvate, jcr znate, on tma sttnu dccu. Hin!... nasmeja sc amalin. natežuči vino. A zar vi mislite, da bi ja njega vukao na samaru ... Dovešću ja za ujega kola, za pct minutt i on Ce se i ja voziti, odvesti ga gde treba, em ću popiti ovaj litar vina fraj i opet ću metnutl barem... barcm đva dinara ćara u džep. Tako je i bilo. Kako je presvisnulo pseto od popa. Jednoin prilikom, priča Čiča Iiija, ja satn putovao u jednu od naših bania. Od na'’b1iže željezničke stanice pogodih kola. Dan je bio pun svetlosti 1 inirisa. I ja sam prosto uživao u lepotama naše leoe otadžbine l lepom božijem danu. Kad sino bili u jednoj klisuri, kočijaš zaustavi konje pred jednom običnom seoskoin putničkoin mehanom, a konji sam' skrenuše, na poznato im mesto u hlad pod neke lipe. — Ovo je sredokraća gospodine, reče kočijaš. Ovde ću nazobati. napojiti I odmoriti konje. Možete 1 ručat! ako žel’.te I kad malo prehladl, krenućemo. Poćjr smc i uspesmo se na doksat. Mebana je imala dva doksata, što je ozna* favalo. da je to drumska mehana I. klaso. Tatoan mi da, udjomo u desni dot
sat, a mehandžija, jeđan debeo i sav, masan cincarin istrča pred nas. — Moljem, izvoljte na druga strana. Može da vam se smuči od ovrt čudo... i pokaza nam na jednu crnu masu naslonjenu na sto. Pogledam i imao sam šta da vidim. Za jednim stolom. na kome je stajao jedan litrenjak rakije već ispražujett do polovine, hrkao je u najdubljem snu jedan pop, ili još boUe jedna pcpina. Oko njegove glave, i vrata, koji je kipio kapljicama znoja, zujao je čitav roj muva. Njegova duga i masna kosa beše prebačena napred i potpuno mu sakrila ruke, od kojih su virili satno maljavi prsti, sa dugim i tiikad no očiščenim noktima. Ja pogledam upitnim pogldom kafedžiju. — Pije gospođine! Svaki dan tako, I to satno rakije. I pre podne, 1 posl® podne, i pre ručka i pre vcčere. 1 posle, i na Božić. I na Veligden, I Jia delnllc i na praznik... satno pije. Ete, od jutroske se pija, i to danaske, na bla* dan. Bija je u crkyu i belćim inolUa Boga za naše zdravle — Spolaj na Gospoda — i tu cincarhi podlže malo u vi. '-vc.-e lešče u ».nak pohožn'si I tike što je Izlezo iz crkvu, da se srušf na njeg da Bog da, on se skršl tuj, z a taj astal, I viknu: „Čilo raćija" Ovoj ina je drugo, I ono ga oball. Predl piadna bija je gotov. Budija sam ga, I domaćica mu popadlja dolazl — budi ga I ona — Ič! Rezil. — E pa šta ćeš rau. rekoh ja, t n«