Beogradske novine

lzlaze: dnevno u ]utro, poned]el)kom posllle podne.

Pojedinl brojevl: IfBMinVi I u krajolai Mpo>leO«iiUa •0 «. I kr. iita ft cljnl t4 . , . I

12 halen

MjeseCna pretplata: S'Sr""

U lnjrila I ■ knl.vlma (. I kr. Cmta U Beofradu ■« U monarhljl. , U kintriMtta

Oglasl po djenlku.

a-ao

teo

JrednlStvo: BEOGRAD, Vuka Karadžlća ul. broj 10. Telefon bmj 83. Uprava I prlmanje pretplate TopllSln venao bro] 21. Telelen br. 2B. Prlmanje oglasa Kneza Mlhajla ul. brej 38. Telefon bro) 245.

Godina IV.

RADI PRAVOSLAVNIH USKRŠN|IH PRAZNIKA IZAClĆE NAREDNl jjROI „BEOGRADSKIH NOVINA“ U tlTORAK 7. MA.IA U 6 SATI U JUTRO NA DVIJE STRANICE.

ratni izvjestajl Izvještaj austro-ugarskog glavnog stožera Kb. Beč, 4. maja. Najugozapadu trajuo žly a h n a b o r b e n a d j e 1 a t n o s t. Načelnik glavnog stožera. Izvještaj njemačkog vojnog vodjstva Kb. Berlin, 4. maja, Zapadno bojište: .Vojna skupina baverskog prijestoloiiasljednika Rupprechta 1 njetnačkog pjijestolonasijeđnika: Na bojlštima je položaj nepromljcnJen. Topnička djelatnost ie u mnogim ođsjecima, naročito i za vrijeme lioćl, bila živahna. U oblastl K e m m ela I obostrano Avre ona ie jutros dospjela do vellke jačine. Odbiten Je jk&lan 'dklbnlčnl engleskl oapad .tugolstočno od Arrasa. Vojmi grtipa generala G a 11 jw; i t z a: Pred Verdunoin ie oživjela topničJ:a djelatnost. Front vojvode Albreclitn wfirttemberŠkog: Poslije nenspješnog neprijatellevog Izvidničkog nadiranja na iotrinškoiii frontu borbena dJeiatnost ie prije podne bila slaba. Kod parrovske šume I zapadno od BI a m o n t a ponovo je VoslJJe podne oživjela vatrena borba, AH ie s vceeri popustila. MI smo jučo oborill 25 neprijatel.isklk letilica 1 dva Izvidnifika balona. Poručnik B u c k I e r izvojevao je svofu 33., poručnlk Puettcr svoiu 22. vazdušnti pobjeti'u. Istok: PI n s k ai Jugozapadna Finska o s 1 o b o d j e n a je od nepriiatelja. Nienmčke tnipe u vezi sa finskim batalijunlma opkolill su neprijatelja izuiediu Lahtla I Tav astehusa, te su ga poslije petodnevue ogorčene odbrane I očajnifi pokušaja da se problle. k r v a v o p o t u k 1 e. Hnske snage presjokle su mu odstupnicu prema sjer veru. Sa svlh strana opkoljen. poloŽio ie neprljatelj oružie poslljenajtcžih krvavih gubjtaka. Dobili stno 20.000 zaroblienlka a Kipliienili 50 topova, 200 mašinskih pušaka, Iiiljadlnma kouja l kola. Pnd zapovjednik glavnog stana pl. Ludendorff.

PODLISTAK Bogoslav K. Jošt: _ ; Živi mrtvac. (Iz zbirke ,,Tipovi“). — Moj život vam je dam bez sunca, iltoja uuša bašta bez ruža, a moje srce tićbo bez zvijezda... Izgledam sain kftbi kao slijepac što Juta u taini, uzaludiio tražeči svjetla... Bez nad.e u budučnost, neinam druge želje od te> ba njp što prije moguće posjeti Smrt... Tako je nekako govoriio on, inoj prijatelj, inače na oko vječito raspoiožeu čovjek, koji }e svakom zgodom drugima mamio suze smijelia, kad smo 60 jediiiom sastali u omanjem društvu uama i gosixxle‘. Iznenadjenl proinatrali su ga dugo I hez rijefii svi, a o<ti svršivši posljednji dav^ poniknuo je očima, brižno izbjet'avajtrći da se s lcime ne sukobi pofuađom. Osjećao je da sii sve očl upej'ene na lijega i kano da se bojao da mu . o ne nrozre u dušu i razotkrije uzrok tom ndegovoin čudtnovaitom iznenadjom raspoložcnju. Najzad prekine onu tjeskobnu šutnju jeđna od dama uptfom: — Pa zašto se ne ženite? Možda bi vam brak ublažio vaše boli, donio vam sreću i povratio volju za životoin. Moj se prijatelj (mlslim da ga mogu Jtiko da nazovem) na te riječi trgne, ? blijedun mu licem preleti bolnl iroliifini smiješak. — Brak?.., — Da, brak... 111 — ( ona mlada flama zaitane za fiasak, pogledavši u Jiogt prijatelja dtigiim, pitajućtm pogleV>m — možda vl već i Jeste ženjeti? , Ja?... ovaij... pričaću Vam Odgpvorl upitanl^ pocrvenjvši.

Djelo ljubavi. Je li rat raskinuo veze čovječanštva, ili ih je još jače zategnuo? Mnogo štošta je oslabio, inuoge naše društvene ustanove izmijenio, ovo je ili ono postalo drukčije, maie potrebe, koje su prije bile velike brige, morale su nestati. Pa ipak rat nije uđaljio čovjeka od čovjeka. On je samo postavio oko nas ograde, koje- nas tnedjusobno podupiru, što do sada nijesmo u tolUcoj mjeri trebaii. Tako srno se jfidni drugima približiili. Mi sad više ne idierno s našiin brigama u stranu kao nekada. Naše brige su one, lcoje imaju naši' bližnji, to su brige sviju. Nikada nijesino tako razgovjetno vidjeli drugog čovjeka kao sada, kada — isto kao i mi — nosi iste terete, brine iste brige. Naravmo, našl ciijevi su postall ograničeui. Bol lias je ujedinto, 1 u nama probudio želju, da ga skratimo, pa sve što radhno, idie za tim clijem, koji nam se sve više prilbližava. No "■k-d'uno više nl desnoi ni lijevo, nego saino ravno predase, a za ovo jo§ uvijelc trebamo sav naš napor, svu našu snagu. Talco smo se skoncentri'sali, te se sve ulaže za tu borbti l omogućavanje te borbe. Prvi je uslov svega toga, da pomognemo oulma, koji su u ratu sve tegubill: a to su invaliidi, udovice i siročad. Oni se ne smiju naprosto gurnuti na stratiu, niti treba da nas oslabe u pt jtizavanju krajnjeg ciljau Veliko djelo, koje ima da nam donese oslobodjenje i mir, može samo tako i dalje napredovati, ako 1 njima damo mogućnost, da izdrže s nama, ako iin omogućiino opstanak. Tako je došlo do ustapove uadleštava za ratnu skrb. Ta nadleštva se sada brimu za bdržanje invalida, udovica r siročadi, ona ih zaštićuju, da ne bi oskudijevali sada, u najteže doba. A hoće Ji njlma rat takodje donijeti oslobodjenje, kao nama? Ta naš opstanak je osiguran, jer mi možemo raditi, a.u radu je budućnost. Al! onl, kojl više ne mogu racliti, ill barein ne onako, kao prije, koji još ne mogu raditi? Ta njih zaštićuje' sada djelovanje nadleštava za ratnu skrb, ali onda? Onda će za njih opet pofie'ti briga, jače nego ikaida. Medju sposobnima za rad, medju onima, koji veselo teže naprijeđ, — oni bi morall stajatl iia strani, morall bi zakržljaviti. Ovo je predvidjelo Njegovo Veiičanstvo, car i kralj Karlo. Zato je pleaneniti vladar stvorlo fond, foud cara i krajja Karla za ratnu skrb, koji poslije rata isna đa zamijeni nadleštv'a za ratnu skrb, koji ne samo da siromasima ovog strahovitog vremena treba da očuva život, ncgo t da ih vrati životu. Ovaj fond lma da se stara ne samo za njihov nasušni hljsb, nego i da Lm dade radost zbog mira, veselje zbog o.pstanka. On treba da ib privedle vefzi drugih, dajućl im dom, djelovanje, mak> imanje hivalidhna ili rađionicu, sitničarsku radnju udovicama, a siročadima materino vaspitanje. Najjadniju, onu dvostruku'siročad davaće u porodice, da dobiju roditelje,

— Pa pričajte... — Prifiaću Vam, all ne danas.,. drugi put... Pogledah ga a l on mene. Ja sam znao. da je ženjem, a držao sam da je 1 srećam u braku, pa misam mogao da pojmim, zašto on odjednoin taji sve to 1 stavljenom pitanju izbjegava onako neizvjesnim odgovorom? Htio sain već da se umiješam u stvar i dd svorn prijatelju otkrcšetn u brlc da je Juda Iskartot, ali sam se suzdržao. Moj me prijatelj nalme u lom času tako blago 1 umoljivo poigledaio da me je prošia volja da se pačam u njegove stvari. Svaki je Čovjck najposlije svoj gospodar i odgovoram samo svojoj savjcstf, pa čemu da teretim svoju dušu uečim, što me se apsolutno ne tiče? mislio sam u se-hi i daljc zadržao svoj jezik za zubima. Malo poslije toga društvo se razišlo. Ne doduše onako kao obično: neusiljeno prijateljski; al! ipalc korclctuo: d'ame sa razrogačemim očima zbog neizvjestiosti je li jetdan od njihovih poznaaiika ženjen ili nije, a gospoda ko gospoda kad se inedjusobno rastaju u prisustvu žena, za koje bi svaki pojedini od ujiii litio da samo njega vole. Poslije toga ja sam se sa svojim prijateljem sastao u kafamii' on je naručk> litru vina, a ja sodn, pa smo se mogll da složimo. — Cuješ, biitango, reci mi, zašto sl damas zatajio svoju ženu, kao sveti Petar Hrista?. — upiitao sam ga ja poslije prve fiaše. Nije mi odgovorio, samo me Je šlroko pogledao, i, fihii mf se, duboko uzdahnuo: — Sta šutiš? ~ Pa šta da tl kažem?, — Ono, što to pitaml -ra Odnpwo moga hrak'a?

da postanu ljudt, vesell Ijudi. Žalost treba da se izmljeni u volju za opstanak. Oni ne treba da se osjećaju kao izbačenl te društva, ne kao kainen na putu drugima. Prinijeni u zaje-dnicu sa drugima, treba da i onl budu omi, koji nešto imaju, a thne ljiidi, veseli svojoiin bud'ućnošću. Njegovo Veličanstvo hoče to da ostvari. Fond cara i kralja Karla skupio je za taj ciij do sada već iznos od 46 milijuna kruna, ali šta je to za toiiko mnogo ljudii? Ne treba da se stvort inilostinja za pojedince. nego čitav opstanak za svakoga, a za ovo treba više. Zato hoćemo svi da pomognemo, kojima ćo inir donijeti takodje budućnost, koji smo ostaili zdravi. Sa radošću ćemo poinoći, radošću bol ubiažiti; a za ovo treba da poslužo sva priredjivanja u nedjeljl fonda cara i kralja Karla za r a t n u s k r b. Ništa nije lakše, uego svojom radošću ubilažiti žalost druglh, učiniti', da bnde kraja poslije rata bolu, kojl nas je* sve — inanje i!i više — zadesio. Mi smo na ovo i obaveznl, da sada više nego iJcada mislitao na svoje bližnje. Ako nas opkoljava bljeda, onda nl ml nemauio radosti nlti sigurnosti u svome opstanlcu. M1 inoramo iimatl oko sebe slobodne ljude, da bismo i sami bill slobodni. Alco svaki pojeđimao iz našeg naroida i naše zernije može, nespriječen bolom I nevoljom, saradjivati na budućnosti, onda je budućnost naša. Bož. D. Lukić: Praznik Vaskrsenja Hristovog. „Sada Hrlsios usta i i mrtvlh ! bl novlna onlm.a kojl nmreie." I Korin. XV, 20. Tak'o objavljuje danas Crkva svoJim vernima. 1 ikakc, je veličanstveno to ,,sada“. Pet 1 po hiljada godina ofieldvrno je grešui svet. d'ok mu se napokon, izmučcnom i cčajnom, mii© zasijao nov život iz žlvonf' •nog groba: „Va'&krsli iz mrtvih rinsios već više ne umlre; sinrt više neće obladatl njime. (Rirnlj. VI, 9)“. Svršilo se na]v r eće' čudo. Sam Bog uizveo je Svoj pravedui sud nad svetskom nepravdom. Sani On „vaskrcsao" je Svog IJubljenog Sina, „razdriješivši sveze smrtne pošto ne beše mogttće da gia one drže (Dela ap. VI, 24)“. U iioćnoi tišini rodila se dotle nepoznata sveta hrišćanska teodiceja. U početku dosta mračua. 1 neverovatna, ona se tiskoro domašila dlo religioznog saznanja apostola i, naročito, u dan pedesetnlce javila se ona njima u svetlostl najradosnije t najnepobitnije stvarnostl. Preobraženl iz sumnjivaca u 'tvrdo Verujuće, tz tužnih u rad'osne, iz potlštenih u neustrašive, iz nemoćnih, u silne, ozareni Sv. Dithom raziŠli su se oni po svetn s radosnom vešću o Hristovom vaskresetijn. „Sada lirlstoa usta iz mrtvth ! bt novinia onima kojl umreše“. I razlila se ona, Hcaio letnja kiša, — na „suliu, žednu zemlju“, na

— Da... — PriČaću tl..» — Da čujcm... _ Ne saida... drugi put,., — Pa zar i mani tako? Uzdalinuo je, popio čašu vina, zapallo cigaretu, ponovno mo pogledao 1 proŠaptao: — Pusti me na miru ... AU ja ko ja, nisam ga pustio na miru, a on ko on nije htio da govori sve dotle đok mu vimo — koga smo medjutiin marljivo ,,uniLštavali“ — nije zavrtilo mozgom. Onda se više nije mogao da odupre niojim navaJjivanjima i pofieo je da prifia... „Nesrećan sam, prijatelju ... Dosađ to ijiko nije znao, ali pred Tobom to posiije omoga što se dogoidiio u društvu ne mogu više da zatajiin, Bolje stoga da Ti kažem istiuu, iK.go li da misl'Jš Bog ti ga zna šta ružna o ineni... Zaljubio saan se mlad, i>un snage i volje da savijein obiteijsko gnijezdo. Ti si je poznao, tu tnoju vjeremicu... jedra kao sazrijela jagodica, rumena kao lstom procvjetala ruža... Vodio sam je kućl oniamljcai njenom svježinom, začaran tuenoin ljepotom... Ootovo da sam bio pijan od pomisli na prve naše zajcdnifike časove... 1 kad smo prekorafiill prag budućeg ognjišta našeg, tinilo ini se kao da s njome u oue puste prostorije ulazi i najdivnije proljetnje sunce.., A vl'dJš, bila je lluzija... Realnost žlvota razbila mi je sve snove, sve ideale moje... Nemoj nie koriti, nij© 11Jepo od mene, da Tl ovo pričam. all osjećam da Ti moram svo da kaže-m.., 3lće mi možda laikše, ako se nekome zjadam 1 prvi put u životu zbacim ažnu obrazitiu sreće, koju sam do sada noslo pređ svijetofli.., Dakle sJu#a|.., n Zastao Je a nte lice rmt knnula <uza, " 'ijL

obremenjene duše, J, slifino cvietniin oazam'a, svuda su ponikle crkve, „utvrdjujučl se verom, i svald dan bivaie sv'e više“ Hristovih sledbenika (Dela XVI, 5). Kako svefiauom, kako velikom, kako se svetlom Javijaš ti „paslio divna“ u toj dalekoj prošlosfct, o koioj tako silno i odnševljeno objavljnju ■svetu novozavetne knjige! Kakvim ss divotnim aromatom predstavlja ta „drevna vera“ u sravnjenju s utmtlm „verovanlem'^ill apsolutnlrn odrtoanjem naših clanai! Ode je dečja čistota, gde odnševljcnje 1 radost, gde sila koja svet pobedjttje? Kao ve’ć dbspeli grobu starac što se seća nepovratne mladosti, tako se 1 savremeno nant ,,hrišćansko“ ljudstvo, ne bez bola na sadašnjost, nevoljno prcnosi u prekrasno proleće s% r| oga života, kada ie dogmat: „Hristos usta iz mrtvih“ bio kaimen temeljac njegovog razvića. No I sada, kao t pre, Hristos Je jedan istl (Jevr. XIII. 8), što značl, da je u n a m a s am i m a uzrok tenemoglosti našeg života, uztx>k u našoj užasnoj nemamostl da se približitno „Izvoru našeg vaskrsenja“. Neprijatelji sipasonosnih dlogmata, savremeni nevernici su i santi — doginatiste u pimom snilslu te rečl. Njihov prvl dogmat jeste — odricanje svega nadprirodnog:. fiuda su nernoguća, a prema tome 1 vaskrsenje Hrlstovo mit. Zaslepljeni odricatelji zaboravljaju, da su miti proizašl! lz nezapamfiene starine, a da medjutim ovaj „mit" datira od 33. god'iue hrišćanske ere; da su tvorci initova, obično, svl i niko, na kraiu, a čudo vaslcfsenja su zasvedofiili ljttdi koji s.u ,,fiuli“ svojim ušima, „videli svojim ofiima, razmotrlli i oplIpall svojim rukatna (I. Jov. 1, 1).“ „Čuda su nemoguća, jer stt nepostižna". Ali ttsled toga što su nepostižna još ne znači sumnjati u njihovu faktičnost. Jer šta drugo, ako ne besprimerno fittdo, prestavlla soboni baš b.ezgrešnl Bogofiovek? AU, po odrefitto] dogmi, On je morao b!ti takav isti grešnik kao i ml, i, ipa, Njegova sveta priroda satiio sa ,.osnrehuje“ (Ps. XXXVI, 13) nađ fiovefianskim bezumIjemt „Kojt greha ne učini" (Petr. II, 22). A proishodjenje žlvota, a nicanje samosaznanja i tnisli, a savaz dtiše s telom i bezbrohto „svetsike zagonetke* 1 — po fietnu da se ue odbacl I niihovo’ postajanje za Ijubav postavljene dogme? Baš prosto zato, što se sv§ to nabrojano no domaša našeg naT’avstvenoig osefićtjću Neprijateljska sposobnost rasudjivati „ipo analogiji" takodje se pokazujo kobnom u odnosu prema fiudu — ue 'stanilai ix> sebi, nego blagodarefii zloupotrebi u operisanju nilme. „Vaskrsenje je bio dogadjaj, koji se nc podudara ni s jednom analogijom." Ne samo da se ne može podudarati, ne saimo da nema takve analogije, no je u opšte ne može ni bitl. AII izlazi iz toga i nemogućnost fiuda. Nl ukoliko! Jed instveuo I bespritnerno, ono, po nemaniu anaiogije, tim samo zasvedofiava svojit nepojamnu velifiinu i proslavlja Onoga koji je „v&liki i veličanstvo se Njegovo

ne tnože dosegnuti (Psal. 145, 3). Apostolska vera u Vaskrsjoga. neobičiKj brzo rasprostiranje hri&Ćanstva, spasonosno dejstvo itrišćaustva na svet —« gde tome i u čenrn tome da se nadH analogiie. Njilt nema, a tim Je ne manji sve pohroja'no — nepobltnl fakt. All čttda vaskrsenja, veit se, ,,ni$i< Tidele nlfiljo očl" i ohtda zaključak o fantastičnostl jcvaiidjelskog pričanla. f suviše smeki! ko .ie, pltamo ua to mi, vlđeo ^blagovest Arhangtclovu Devf Marljt? Ko prlsusrvovao kttšanju Sna< j sitelkvom od djav'ol'a u pustlnji? C!jf ^ so shih nasl.adjivao bcsedama Hrtstovinl noću s Nikodimotvi, 111 trsred đana sai' Sainaijankom? Nevidjeno I što sa nljfll čttlo. tim samlin nije 1 nclsllnUost faktičnosli do^adjaj.k. ,,l kako 9 e može zasnovati vera n vaskrsenje, na tudjhn 1 apsolutno tafinim I vernlm s-vcdofian&tvhna?" ,,lm* li čega „apsolntno veriiog'' tt tim datW rrva kojima raspolaže tako zvano „relU gljsko-istorllsko izufiavHnjo?" — U /.&* fttdna i đosta škakltiva rezonovattia, dai je na njih nepotrebno nl odgovarati. At| što se tifie ueodgovarajučih doUmto-. logije triedju sobom podrobiiostl u je-< vandjelsklm pričajiJlma o vaskrsenju ( o lotne je itzaludno sporitl u današnjettf veku, kad se zna do kakvih protivo« rečnih podrobnosti može da bude prestavljen jfcdan dogadjaj, a da ipak zatp iieosptrrno i jasno oslaje tucU fakt, Te tako u svoJ puuofil brujs uzvišenl ak'ordi pobedae ueč-jtte u dušamA vernih, koju I jevanuj'elje, 1 savest 1 mnogoveJrovua istorija uverava oi Vaskrslome. Je<r vaskrsenjem )e izvršena pobeda živola uad smrću, večitO'* stl nad tinišlavanjem ueproiaznog' blća nad truleži, neba nad adom, Hrista nad djavolom, dobra I pravda nad zlom I greh-onr. Prernai čejrur nettia više smrtl; pred narna Je večttosU bezprodeln! okean beskoaafinog žlvo« (a. I otnda u tom radosnom momentti hrišfianskog odttševljena tako đlvtvo bruji lKj^edna pesma hrišfianska... . O dlvna pesmo Spasitolja moga, liitnno Hrjstova ’oudl ttam rta svagda u teškoni času očrih ntn i ležine — izvor slatilce J siadosre vere -— u tivof, u istlnu, u radost, u besnvrfi&l Budi nanl cilj u 'svltna pravcima metožoog JMvota, da bismo tu poznali 1 razuraeil smisao ( naznačenje svtoje na zemlj! f ti punom zfiafienju iz punofie grudi naših staltto griTtilo tada uzvlšent pozdrav: H r is t o s v o s k r e s «*! — 1: V a I s t i n tt vo s k r e s e! ■„ • Krv a srpsKcl Skvpltlni. DVA POSLANIKA UBIJENrV. PAšjC RANJEN. OPOZICIJA ZAGTI.TEVA' ZAKUUĆENJE MlRA I ABdTKACIJU DINASTI.m KARAGjOROJEVIĆA. , Kb. Sofija, 4. maja. i Povodom izvještaja srpskog presblroa o posijedttjoj sjednicl Skupštinp na Krfu Javlja ovdašnji list „VoenlJe Izviestia" o toku to sjednice ovo: Poslanik okruga beogradskog

— Tl plaćeš, prijatelju . , . „Teško rai je... znaš... ona nosl moje ime ... teško intl }e ... all evo... reći fiu Tl... onaj biser, koga sam ja prigrlio svotne srctt, nije više bio čist... Cvijeće, za koje blh se zakleo da ga još niko u žlvotu nije omlrisao. izgtibilo je već davno prije svoj rniris ... T| me shvaćaš?...“ Umjesto odgovora stisiuih mtt iskrenim saučešćem desnicu. ,,I ne ćeš nikome da prlčaš, Je II?" j' — Neću prijatelJu... „Hvala Ti... znaš, ona je danas 1 majka moga čeda ... pa ovaj... razumiješ me valjda...“ Orudi mu se nadimale kao kakvom teškom bolesniku, a čeio mu je oblio hladan znoj. Olas mu je kao podrhtavao kad .ie nastavio: „Čudićeš se možda, što odlmiah po* slije toga nlsam zahtiJevao rastavu... Bio sam preslab, a oua me je tako 11jepo... tako lijepo molila', da joj oprostim, da ttije kriva, da je postala Žrtvom za najratiije mladostl kad ioš niie poznavala svijet nl IJtide... A Ti znaš kako ja mrzim pokvarenost ovoga svlJeta i (kako mi nije ideal onaj niski materijalni užitak nego nešto više... mnogo više... Pa kad su joj u njettoj lspovjestl navtrle još I suizc na očl; onda sam i ja s njotne zaplakao. Zagrlio sam je i prošaptao: Praštam Tl, ne plafiil... Ona je onda nje-žno naslonlla svoju lijepu glavicu na moje grudi, a ia sam ioj šaputao daljet Umiri so, ta T| i nisl dodirnuta... Tvoja duša Je nevina, a teik duša 1 plemenitost . . . to fiini fiovjeka i ono što na njeinu ljubiš... šta će pusto tljelo... životlnjskl nagon... Oovorlo sam joi tako dugo, beskrajno dago, govorto sam JoJ kao da i ja krivac. a ne ona, kao da treba se Ja Is pričavam njod, a ne pn^

menl... I vidiš... ova ruoia prva siabost možda je I biia u-zrokom mojoj da*» ljoj nes-reći..." — DaiJoj nesnefii? Ta ona TT je za Tvoju velikodii'šnost moraia bltl biagodarna za cijeli žlvot... ,,I bila Je... prve godine... la sam brlžno izbjegavao đa joj bllo čitne spomenem niezlnu prošlost, premda me je toliko puta izgrlzao crv nelzvjesnosti, za-što tni ona istorlju svoga die- 1 vojaštva nlje ispričaia bar dnn prtje vjenčanja, i zašto mj nije htlela cia 1 kažc ime svoga ®avodnika... Ti znaš, da hih joj ja blo I tada oprostio... f.li, predjinvo preko toga ... Kako rekoh, prve godine žtvjel! smo srcfino, pa kađ nam je još Bog poklonio tnaio čedance, metti se činilo da nas topll zraci sunca, što su obasjavaii naš život. ne će nlkada više ostaviti... No došlo Je đrugačijo... Jednoga dana litio sam svojtf žen'cu da iznenadim i došao sam rani.ie kućl... Kao mestažnom djeteru, palo ml je na um. da se ušnijam nefiujtto k njoj. da jo.| iznenada stisnem oči t promjenljivim glasom upitam je: ko ie? Vrata su bila ohoretta l Ja se nai prstima približavah u so4.m. Cedance ja spavalo, a ona... plakaU... Držaia je u ruci neku fotografiju I proma'travši ja drhtala kao slantka na vodi... To tna je izuenadilo I Ja više iz samilosti nego 11 tz znatižeiia 111 bijesa prfskofčlm W njoj i htijtići joj Istrffmitl onu fotografilu upitam: „Zašto plafieš?" Ona s 6 trgne kao ošinuta lmmjom, suze prestadoše, a drhtava ojena ruka onu fotografiju htjed# da siiom od mena sakriJa I turi Je u njedira. w „Clfe J« ovo fotograiija?" — „Moia jel“ odsječe ona kratko. — „Pokail ml jel'* —* ,,Ne fiu!“ . . . Izgubto sam gotovo svB iest.,, N« znam n| kako dbšla .ffil nA Uin tfllšao. og fitta iOTfigrafiijL