Beogradske opštinske novine

Број 25.

- 98 —

Год. XIV.

грали и њихово је седиште друштва у Бриселу, а оиштииа и дан дањи то мирио и ладно гледа. Из тих свију разлога ја, сам у ошите противан пренашању ове концесијр на безимено друштво, и ја ћу се држати тачно уговора и нећу ни за длаку од њега одступити. (Одобравање). Коста ПетровиК — Господо, као што сте чули из извештаја, који је мало пре прочитан међу осталим члановима те комисије био сам и ја као и предговорник г. М. Павловић. Мени је доиста чудновато да г. Михајло Павловић сад одступа у начелу од тог посла и извештаја, који смо тако рећи, јуче потпиеали. Па баш и комисија је ово исто навела што је г. Павловић поменуо, и она је додала баш за то неколико нових чланова да се општинско право не би изиграло. Г. Павловић номенуо је чл. 61. уговора. Господо, уговор је за мој рачун то исто што и закон, и ја као члан комисије и као одборник имам у виду само оно што се тиче општнне и да заштићујем само права општинска ; међу тим акционари мене се слабо тичу. Акционари наши требали су да знају шта купују н да не купују оно што није сигурно. По чл. 61-ом уговора друштво за електрично осветлење има права да само експлоатише осветлење или да пренесе на какво друго друштво. То је чиста и јасна ствар. То им нраво не може нико одузети. Кад би онп хтели да изиграју права опШтинска или да избегну дужности, које су према општини примили, онда бп заиста требалн енергично да томе станемо на пут, али кад они то неће, кад они траже од нае да изврше пренос на којп по уговору имају права, и кад ми шта више наша права још учвршћујемо, ја онда не знам шта хоћете више. По овим новим штатутима они се обвезују да сваког месеца дају биланс о раду и онда ја ту не видим бојазан за онштину па били у том новом друштву исти људи или други. Г. Павловић аксантира то, да општина треба да чува своја права, алн ја вае молим да се тпме не заводите и да не навучете тиме одговорност општине. Оно што је уговором њима дато, то морамо да респектујемо. Њима је дато право уговором да могу да изврше пренос и ми то не можемо да ускратимо. Г. Павловић напада на одбор што није енергичније радио да се не да трамвај безименом друштву Међу тим кад је било питање о трамвају изнесено пред одбор, ми смо уложили најодсуднији протест нротив иотврда тихштатута,

а нарочито против оног члана другог, који вели да седиште друштва буде не само у Београду него и Бриселу и Паризу. Дакле, није било нерада од стране одбора већ је одбор учинио све што је могао да учини. Осим тога нитање о трамвају решили су наши судови и ми можемо сад протествовати колико хоћемо. то је ствар свршена. Дакле, господо, ови штатути безименог друштва не могу ни у колико да изиграју право општине, већ само наших акционара. Али ипак са овим изменама и допунлма које смо нас четворица у пзвештају предложили, они апсолутно ништа не могу да науде општини, али тако исто заступљена су нрава наших акционара н с тога бих вас ја молио да читате члан по члан тих штатута и онда бн се тек могло говорити. То је што сам имао да кажем, Мижаило Пав.говиК — Господо, ја вас молим да се сетите онога што сам говорио. Ја ћу овде да будем мало оштрији јер су моји осећаји врло увређени и жалим да то од мога, пријатеља чујем. Ја сам мало пре напоменуо да ја нисам поевећенбио толикоутој стварп и да самоно потписао незнајући ништа опширније о самом том предмету, Зато сам се јуче мало више о том обавестио, али пошто сам се погпуно обавестио о тој ствари ја сматрам за дужност, јер сам ее уосталомна то заклео, да општинске интересе браним савесно и ја ћу да браним општинске интересе како ја разумем а одбор нека реши како хоће. Мени се чини господо да јетако рађено у своје време, да министар не би смео да гази уговор. Уговор, госгходо, важи као и закон, уговор не може ни министар, ни скунштпна нити пко да поништп нити потре, до год обадве стране на то не пристану, и општина пма права п дужности да чува та своја права. Господин, мој пријатељ Коста Нетровић казао је овде да .ја заступам интересе акционара. Ја жалимшто јеон то казао, а то стога што то није истина. Нигде ннсам споменуо реч акционар, а он је то казао ваљада сто пута. Шта се мене, господо, тиче, ја лично немам ни једне акције, већ се мене овде тичу општински пнтереси и с тога хоћу да се ноштује уговор. За то моје је мишљење да упутимо ове штатуте заједно са уговором ' правничком одбору, који постоји за државне ствари, да он нрегледа да ли се ти штатути косе са уговором па ако они у одбору кажу да се не коси онда ћу се ја томе поклонити. Али

овако да један човек може мени у очи да каже да ја застунам интересе акционара то исто могао би ја њему да кажемда он заступа интерссе друштва, а ја то нећу да кажем. Ја опет понављам да сам у начелу противан овоме, јер се тиме иде да се изигра ираво општине да после 16 година може да откупи инсталацију трамваја и осветлења. Већ моје је мишљење да упутимо и штатуте п уговор правничком одбору, да нам они кажу да ли се не косе једно с другим, па ако они кажу да се не косе, онда ћу и ја радо пристати на то. Коста ПетровиК — Господо, као да сам предвидео, да ће овако нешто да буде, па сам за то и замолио да се стенограФише и оштампа ова седница. Ја се позивам на вас да кажете да лп сам ја где год казао да Михаило Павловић заступа интересе акционара. Мени је жао што је он криво разумео. Што пак он каже да би он тако исто мени могао да каже да ја заступам интересе друштва, ја мислим да сте из мог говора и пз могдосадањег рада видели, да ја само заступам општпнске интересе а ничије друге. Ја нигде нисам казао да Михаило Павловић застуиа интересе акционара, већ сам казао: „мене сс не тпчу интереси акционара, они су требали да пазе шта купују." Даље сам казаО да треба да примвмо ове штатуте са оним изменама које смо ми учинили, да не би доцније навукли општину на какву одговорност без нотребе. Што се тиче правннчког одбора, којп помиње г. Павловић, моје је мишљење да би било стидно за општински одбор да шиље ове штатуте са уговором том правничком одбору тим пре, што је министар привреде послао те штатуте на проучење општннском одбору. На послетку ако се не верује нама правницима из одбора, може одбор да замоли неколико стручњака правника ван одбора да их консултира у том питању. Што се тиче тог правничког одбора у министарству, министар и сам је могао да му пошље то и без нас, али он то ннје хтео. Он је пнтао нас да ли се тиме не доводе права онштине у колизију. У осталом господо, ови су штатути а и уговор српски написати, узмите, читајте члан но члан штатута п уговора, сравните једно с другим, па ако се коси са општинским интересима ви одбите а ако се слаже а ви иримите. Стеван П. ПоковиК. — Овде су господо помешана два питања, међу тим, мени се чини, да треба да решимо само једно питање, а то је цеговине и тим начином откупе своју заробљену браћу( х ) II Године 1709-те руски цар Петар Велики, потуче до ноге, под Полтавом, шведског Краља Карла XII. Потучен тако ведики шведски ратник добеже с остатком своје војске и Турцима, тражећи у султана Ахмета III помоћи противу Руса. Султанму не уважи молбе, алиму учини толико, што г. 1710 сам објави рат Руеији. .. Да би бар колико толико умањио турску сплу или је поцепао на више страна и тиме олакшао војевање своме господару, један од славних људи из „11етрове епохе" Сива ЛукиК Владисављевић бивши трговац, досељеник из Дубровника а доцније „граФБ Рагузинскш," — предложи Петру Великом, да позове у помоћ против Турака јужне Словене, нарочито Црногорце, Зећане, Херцеговце и Брђане. Будући сам родом из села Попова у Херцеговини, он је добро познавао Црногорце, био друг владике Данила, и могао се у њих поуздати. (!) Грлица, за 1835 г. етр. 72—73.—

ЗЕТСКИ МИТРОПОЈШТ ДАНМО1. и 0СЛ0Б0ЂЕЊЕ ЦРНЕ ГОРЕ (ОДЛОМАК 113 СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ XVIII ВЕКА) Мото: „.... Н« сла†писателл, не удоволб„стви1К) чнтат леи и даже не му„дрости нрапоучителвноп, сотолкоб „иетип^, которал уже еама со(5ок> „д'киаетсл напочникомт. удоволствјд „И ПОЈЕБЗн". .. КараМ8ИНЂ. 0Д ГРГУРА ЈАКШИЋА [По ирепоруци Академијсног Савета Вкл. Школе награ дила опгигина београдска сготанол динара].

(пдстав!к) Тако је 1704 г. подигао цркву а по том и манастир који беше саградио Иван-бег а раскопао Сулејман-паша; тада је обновљена још црква и дом на Ловћену и у Мајинама. Али, изгнање потурчењака не могаше остати без даљих последица. Они који

утекоше црногорском ханџару и џеФердару настанише се на турској граници, близу Црне Горе; у Подгорици, Зетп, Албанији, Скадру, Боснп, Херцеговини ит.д. Да би како год нахудили Црногорцима, они почну живо радити код околних турских власти, да их као своју браћу по вери освете над Црногорцима. Паше херцеговачке — из чувене куће ЈБубовића и Ченгића, жељни боја, позваше Турке на оружје против Црне Горе. Фанатички занесењаци, као што су мухамедовци лако се покрећу у бој за „свету вјеру пророкову". Они сакупише близу 20.000 војника. Сва та војска крене се пут Црне Горе г. 1706. и без икаквога отпора допре до села Трњина у Цуцама, Ту их Црногорци јуначки дочекају и разбију тако „да је за причу остао тај бој, у ком је пало мртвих 157 Турака осим многих заробљених, међу којима бејаше 36 отмјене господе. Ове заробљенике нити су хтели посјећи нити за благо дати Црногорци, него за већу турску бруку и срамоту, вргну их на откупе за вепрове иштући за свакојег по једног вепра, на што најпосле и пристану Турци из Хер-