Beogradske opštinske novine

Број 3

— 14 —

Год. XXI

досадања практична примена ниЈе пожњела велике успехе. Ми не можемо иетаћи ни један наш пехпчарски тротоар, као угледни образац, док смо често налазили неправилно обрађене и рђаво сложене плоче. А није редак случај био, да смо само након две године по изради тротоара — место плоча могли приметити гомиле песка! Свему је томе узрок -— поново истичемо те рђаве особине пешчара — у опште не толико аљкавосг у обради његовој колико до небрижљивог одбирања материјала. Свакојако потребно је предузети врло пажљива испитивања ових пешчара, пре него што се коначно одлучимо на избор њихов за грађење тротоара, потискујући за свагда кречњачке плоче из досадање велике употребе њихове. У вези са питањем за грађење тротоара наглашујемо, да се поред пешчара за многе улицемањег саобраћаја кречњачке мале коцке могу и даље употребљавати. Машеријала за макадом у околини Београда нема од онога квалитета, који би задовољавао све услове за постојан мака дам. У том погледу не преостаје нам ништа друго но и даље употребљавати ломљен кречњак. Али би било од значајне користи испитати издржљивост од еруптивног камена, које смо напред побројали из околине Београда. Има разлога очекивати, да би ова друга врста била боља од досадањих кречњачких макадама. Ломљени кречњак могао би се иначе згодно употребити за подлогу калдрме — нарочито у улицама где је живљи саобраћај и постојанија подлога потребна. Као врло добар материјал за макадам можемо препоручити моравски кварцни шљунак и онај из крагујевачког округа, којим се друмови у томе округу посипају. Овај материјал — разуме се — само у толико може да дође у комбинацију у колико задовољава онај захтев о јеФтиноћи транснорта.

Песак. — На првом месту ваља једном за свагда одбацати ситан дунавски и савски песак из употребе. За сада долазе у комбинацију само моравски и колубарски песак, па онда дрински и смедеревски. Песак са зрнима неједнаке крупноће ваља решетати и класиФиковати по величини зрна за постељу или подлогу калдрме, као што је н.пр. моравски. Колубарски је песак згодан само за подлогу калдрме и то по претходном испирању или регаегању. То је у главном камен, који би могао да се употреби за калдрмисање улица у Београду. Коју од напред изложених врста камена — треба за Београд препоручити не можемо овако унапред рећи. За правилну оцену тога камена, потребно је, да се изврше пробе, а на начин као што те то комисија изложила Господину Министру у засебном акту. Тек по резултату тих проба биће могуће одредати врсту камена, као и класиФикацију његову. А при класиФиковању треба имати на уму, да најчвршћи материјал у већини случајева није и најбољи за калдрму; врло тврда врста камена обично се под саобраћајем углади и на површини заокругли, те с тога таква калдрма постаје за саобраћај неугодна. У ту врсту камена долазе обично базалти, неки гранити и многе врсте порФира. Далеко су боље у томе погледу мање чврсте врсте камена, где долазе неки порФири, грауваке и угљенасти пешчари. 0 свему томе најбоље се искусгво добија, ако се при испитивању камена не ослонимо само на нробе вршене у лабораторијуму, већ упоредо чинимо покушаје калдрмишући поједине улице живљег саобраћаја и то нарочито оне које су у нагибу (као улица Милоша Великог од Академије до Лондона) — разним материјалом у појединим партијама једно до друго тако, да све врсте камена буду што је могуће више под истим приликама. II. О врсти калдрма А. Коловоз 1. Од свију врста калдрме и данас је још у н?,јвећој употреби калдрма од отесаног камена и то на подлози од шљунка. Према прикупљеним подацима из 97 немачких градова, који броје преко 30.000 становника, износи укупна површина улица без тротоара 57,294.497 м. 2 Од те површине калдрмисано је отесаним каменом на чврстој подлози 4,161.596 м 2 или око 7*2°| 0 од укупне површине; одтогајесамо у Берлину око 3°| 0 . Отесаним каменом иа подлози од шљунка 21,208.834 м 2 око 37 01

или око 3'Г| 0 ; компримованим асвалтом: 2,676.667 м 2 или око 4*8°[ 0 а на сам Берлин долази 2 - 7°| 0 ; од дрвета 270.530 м 2 или око 0 - 5°| 0 . Са осталим врстама калдрме а највише у облику шосеа: 28,976.567 м 2 или око 50°[ 0 од целокукне површине. За калдрму од тесаног камена ваља имати на уму, да је камење правилно обрађено и добро међу собом у калдрми спојено, тако да саставцп буду што мањи. Обрада камена треба да је таква да што више одговара паралелопипеду са правим угловима и равним површинама. Величина појединих каменова зависи од каквоће материјала. ПроФесор Дитрих препоручује ове димензије: За камен са отпорном моћи при притиску од 1200 ^ 10 ћ ; 22-5 1 ; 15 ћ см. За камен са отпорном моћи при притиску од 800—1200 7/ 10 ћ ; 22-5 1 ; 20 ћ см. За камен са отпорном моћи при присм. тиску од 800

12"; 25 1 ; 20 ћ 18 ћ ; 18 1 ; 18 ћ см.

У рајнским варошима и неким суседним још 1886 год. постигнут је и у неколико изведен споразум за увођење једнообразности у величини камена за калдрму. За базалте и сличне чвпсте стене усвојенје нормалан Формат од 10 X 10x16 см. У особеним случајевима дозвољено је

подшт&к ЖИВОТ И ВЛАДАВИНА СТЕВАНА ДЕЧАНСКОГА НАПИСАО МИЛОШ А ЗЕЧЕВИЋ (2) Дакле ни страначки разлози нису могли бити узрок онаком заузимању наших калуђера, а тако исто нема озбиљних разлога мислити да их је могло на то навести како обећање од стране Стеванове, јер, једно, нико их није обрматије награђивао од краља Милутина, а друго, по чему би свештенство б™ло уверено да би Стеван — коме, као незаконитом наследнику, није ноуздано да ће допасти престо — могао и испунити оно што обећа? Доцније, када буде реч о повратку Стеванову из Цариграда, говориће се опширније о разлозима који су руководили краља Милутина и српско свештенство да позову Стевана у Србију, а сада ће се само напоменути да је сасвим природно да су Давило и Никодим желели и наваљивали да се Стеван врати у Србију као једини, од све Милутинове мушке деце, прави наследник српскога престола. Познато је како је у Србији, након смрти краља Милутина, настало нередовно стање.

Откуда такво стање да се тада јави, говориће се доцрије, а сада ће се напоменути да је између свију разлога, нитање о наследнику било најзначајније. Али питање о нгследнику није настало зато што није било никога ко би заузео престо, него на против, зато што су се јавила три престолонаследника: Стеван и Константин, синови Милутинови, и Владислав, син краља Драгутина. Само се за Владислава поуздано зна да је законита рода, те је по томе а и по ранијем уговору између краља Милутина и краља Драгутина несумњиво имао најпрече право на српски престо; па бисмо имали доста разлога очекивати да Владислав и Милутина наследи, и да га српска властела и српско свештенство као законитог наследника и ирими, јер је онима другима порицано право наслеђа ради незаконитости њихова рођеља. Али на крају није било како би, по мишљењу странаца сагременика, требало да буде. Српска властела и свештенство ■— ако не листом а оно у већини јамачно — остављају и Константина и Владислава, па прилазе Стевану, кога месец дана након очеве смрти свечано крунишу ипрогласекраљем и акоје онкако се мисли као и Константин незаконитог рода. Сем тога видимо да бугарски цар Смиљац даје Стевану своју кћер за жену, затим — пошто је Стевану прва жена умрла — видимо да Стеван ради да се

ожени ћерком тарентскога кнеза Филипа. Пошто Стеван не успева да се ожени Филиповом ћерком он успева да се 1325 године ожени Маријом, ћерком солунскога севастократора Јована Палеолога а синовицом цара Андроника II. Могло би се рећи да преговори Стеванови са Филипом Тарентским баш зато пису успели штоје Филип дознао да је Стеван незаконита рода. Ова је напомена доиста оправдана, али зар би се могло претпоставити да Филип Тарентски, који је, као што ће се доцније видети, водио рачуна о догађајима и стању на Балкану, није знао и раније оно што је папа знао у Авињону. Али и нека би било да је Филип тек доцније дознао да је Стеваново рођење незаконито, ипак то не би могао бити једини разлог да ова два владара не постану род, пошто је папа био својим посланицима заповедио да Стевана прогласе законитим наследником његова оца. Дакле прави узрок да се српски и анжујски двор не сроде није у незаконитости Стеванова рођења, већ су то биле — као што ће се доцније видети — папине погодбе које Стеван, и да је хтео није могао исиунити. Али, речено је већ ако није успео да се ороди са поноситом анжујском кућом из Италије, Стеваи је уснео да се ороди еа по госпоству још поноситијом и по госпоству још значајнијом кућом Палеолога из Византије.