Beogradske opštinske novine

Општинске Новине

Страна7

која би у довољној количини била дата Београду. Та истраживања су извршена нарочито у данашњим Белим Водама — у Макишу. Како су истраживања дала добре резултате, то је вода прегледана од стручњака хемичара и боктериолога. Овим прегледом утврђено је да је вода добра за пиће. Тако је решено питање, да се вода узме из Макиша и водоводом спроведе у Београд. Београдски водовод почео је да снабдева грађанство водом 1892. год. Према подацима које нам даје Управа Водовода, количина воде на једног становника износила је 50 литара дневно. У почетку било је само пет бунара. Ови бунари били су спојени двема натегачама, које су водиле у скупљајући бунар. Од инсталација постојале су две парне тандем машине од 150 коњских снага. Ове машине су терале две црпке. Црпке су сисале воду из филтора и потискивале у варош кроз једну цев од 300 милиметара унутарњег пречника а дужане око 11,5 км - Ова вода је долазила у резервоар на Смедеревском Ђерму, који је имао запремину од 1.760 кубних метара. Затим је било три парна котла по 32 м 2 грејне површине са 7 атмосфера, Вода је долазила у варош мутна и имала је укус гвоЖђа. Поред тога грађанство је бнло нерасположено да прими ову воду, пошто је држало да је то барска вода. Услед ових околности вода је трошена у малим количинама. Да би се ове незгоде колико толико умањиле и да би се грађанство могло навикнути на ову воду, Управа Водовода је решила да ове мане воде уклони у самом водоводу. Године 1893. то је учињено, истина са једном примитавном инсталацијом, али је она пречишћавала воду тако, да је воду грађанство примало бистрију и тако се почело навикавати на њену употребу. Ј Није прошло много времене, а већ се појавила оскудица у води. Зато су почета нова испитивања и студије да се количина воде повећа. Решено је да се израде још неколико нових бунара у Макишу, како Београд не би остао ускоро без воде. Осим бунара, проширени су филтрови до двоструке површине. Затим још намештене две парне машине, свака око 130 коњских снага. Намештена су два нова котла; положена је нова цев од 450 милиметара. Сви ови радови изведени су у току 1906 и 1907 год,, и тада је било 11 бунара. Све ове нове инсталације нису могле задовољити потребу, да се вода добије у довољној количини. Морало је се приступити подизању нових бунара. Ни ово није могло задовољити увећану потрошњу воде, јер се из тих бунара црпела мала и недовољна количина воде за ондашње потребе грађанства и вароши. Ово је учинило да су стручњаци морали да траже нове/изворе, за добијање , воде, и зато

је 1909. год. решено де се иде ван оног терена, који су раније означили стручњаци и да се са истраживањем иде поглавито ка Сави. Тако су 1910 и 1911 год. израђена још три бунара. Пројектом је било предвиђено да се ови и још нови бунари споје у једну станицу. Ова је станица била и подигнута 1912—1913. али је светски рат омео даљи ток послова, као што је Општину Београдску омео и у другим њеним техничким радовима, који су се почели развијати да се варош технички обради и уреди. Осим тога био је саграђен још један резервоар код Седам Кућа, јер се варош била проширила у оне крајеве, који су висином виши него стари резервоар. Такво је стање било у 1914 год. После ослобођења водовод је био у незавидном положају јер, као што смо напред казали, једва је могао дати око 5.500 м. воде дневно, Бунари су остали децентралисани, филтрови запуштени и машине похабане. Зато је задатак водовода био врло тежак. Требало је старо оправљати и оспособити да може да да бар најпотребнају количину воде а с друге стране, требело је одмах мислити на нове пројекте и нова извођења радова. На свима овим радовима пре рата радили су наши домаћи инжењери са врло малом помоћу страних стручњака, и њима припада сва заслуга и признање што су под најнеповољнијим приликама за рад и са врло скромним средствимаипак успевали да задовоље све потребе грађанства и вароши. У погледу калдрмисаних улица Београд је стајао до 1919. године врло рђаво. У том времену било је у Београду 304 улица, венаца, друмова, тргова и сокачета. Од поменутих 804 улица, калдрмисано је модерном калдрмом 3 улица, турском калдрмом 167 улица и некалдрмисаних улица било је 129. До 1911 године Београд је имао калдрму скоро искључиво од ломљеног камена, нешто од полуобрађеног камена, а у понеким главним улицама од коцака и то на подлози песка. Извршењу већих радова приступило се 1911. год. Тада је при Општини београдској установљена Техничка Управа, која је имала задатак да приступи модерном уређењу града и тада је први пут приступљено модерном калдрмисању и то у центру града. Тако је калдрмисана дрвеном коцком и асфалтним тротоарима Кнез Михајлова ул., Теразије, Краља Милана ул., Краља Петра од основне школе до Узун Миркове, Вука Караџића ул. и Чика Љубина ул. Милоша Великог улица рађена је од камених призама са баштицама, асфалтним пешачким стазама и тротОарима од камених плоча. Тада је израђена и Поенкареова ул. од базалтоида. Поред овога-Ј калдрмисане су још две три