Beogradske opštinske novine

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

~ Страна 49

даслав," јер је већ 26 фебруара нова позориш!на трупа, чији су чланови из Загреба дош.ти у Београда, дала прзу прадставу „Милзш Обилић," а 29 истог месеца „Покопдирену Тикву." Ис!та труп;а одлазила је дереглијом у Смедере !ВО и тамо давала представе. Међу члановиада оее трупе било је и доц!није чуваних личности 1и п-овнат.их Београћаиа; Никола Хри^стић, Сретен Половић, Јооан Печеновић, Аидрија Стаменковић и Марко Карамат. Биле су у трупи ;и две госпођице Катица |И Марија, доцније чувене „амамџике." Репар1тоар но!ве позоришне трупе није сачува«. Зна се само да је 19 јула, дакле нешто раније но што ће бумнути Вучићева 'буна у Крагујевцу, давана 'представа „у корист глумице ЈулиЈане Штајн," трагедија Виктора Ига „Хернаии" преведена од Стерије 'Поповића. За ову последњу иредставу зна се по једној (загубљеној за време рата) раскош1ној позивници :за ову ;предсггаву, наштампаној на жугој ОБНЛИ. Позоришни нлакат, најраеији који имамо сачуван (бар колико знамо) носи датум 9 авпуста 1842 год. Каква су то ;била бурна времана и како је та представа одиграна у загушљивој политичкој атмосфери, може се лако замислити када се сетимо да је већ 22 августа ис|те године, ошез Милош морао повлачећи се из Крагујевца, напустити Београд и прећи у Земун, (Испред нобуњеника које су предводили То:ма Вучић-Перишић, Адам Петронијевић и Стојан Симић. Овај догађај за дуго онемогућава сваки уметничми) рад у Београду. Зато позори!шна трупа под управом Николе Ђурковића, прелази одмах у Панчево, где с почетка живогари а доцвије нанредује ове више, до 1847, када се почетком маја, 1Враћа поново у Београд. Не можемо се уадржати, а да у неколико речи не прс-говоримо ва овом меоту о раду сиве трупе у Панчаву, које је данас већ постало предграђе Београда. Тамо ^су дав^али представе у кафани која и данас постоји, код „Јелема." Ђурковић оаде чини веће реформе у својој трупи и обраћа нарочиту пажњу на хор. Од то доба постаје чувено „слаткопјеније" у Панчеву и у панчевачкој цркви. У то Ереме у Панчеву је и Васа Живмовић, онда млад бого'сло'3, доцније у зрелим годинама пропа, писац чувених сентименталних пеамица које Ђурковић компонује. Понуларност ових пасмица и уапех првих представа Ђурковићеве трупе електризује све Панчевце и они купе око 3000 форината придога за гардеробу, декорације и друге позоришне потребе. И Док су по 'београдогаим улицама трештале пушке и грађани стрепили од неизвеснрсти грађанског рата и од чељусти увек наперених турских топова са београдаке тврђаБ е, дотле су срећне и безбрижне панчевачке

девојке уздисале и певале уз харфу „Зори златној" и „Бледом месецу иза горе." Паичевачка публика наваљивала је толико 1 у нозориште, да 'Се увек половина морала враћати јер иије било довољно маста. Толики уапех није био чудан, када се зва да је Ђурковић, ка;о промућ}фан човек умао да угоди нублици, што је шакој представи, била она трагедија или комеднја, додавао паоме које би глумци уз пратњу аустријске „војне бавде" отпевали. Године 1847 мајамесеца вратиласе Ђурковићева трупа у Беопрад. 15 м;а!ја дата је прва предстаза, Стеријив „Милош Обилић." тммшл Ј^втттшт 1В11И1У1 СТ-11Д %!

! 1 тт ■ . V

кдпа, "■

■ • . *]■I &џ:т 4% Шм . т ■уују П : .уЧ Ж' *»*'**!* Шфп | < Мт ^' у ^ .* *т. МотИји!* Ов ''мнш*"' гТ "' Л Ј * % *ј * ' '• %* * V * *•

т -зв^ , . ! * ЕЗЕР

ШџшЏх

."I «га:. Прва позоришна плаката у Београду Какве су београдске нредставе тога времана биле, најбоље нам их илуструју занимЛЈИве белешке које !ру објавиле у то вдреме „Српоке Новине." Из ших знамо, на пример да је 8 јуна даван „Дон Родриг де Калибрадос" шаљива игра у 4 чина. У првом чину пава^о је С. Алексић једну пасму, у араћам Ђуркоеић и Алексић дует, а у четвртом чину одовирала је срнска банда иа позорници српски марш. (Какве су вазе имали Дон Родриго де Калибрадос и сриска банда са сриским маршом, данас то није више иознато). — Другом приликом, 19 јуна када се давала „Смрт" други део комада „Драгутин краљ сргаоки" од Атанасија Нико-лића (тај је комад имао два дела и играо се два вечера; први део звао се „Ступање на престо" игран 15 јуна) на крају „трагедије" даван је „један неми табло" осветљан „бенгалском ватром." Даље, приликом нредставе од 19 октобра „Два наредника" рецензент „Срп. Новииа" констатује: „Оваи се комад публики нашои због свог поучително трогателног и при гом и доста шаљивог при-