Bitef

21. i 22. septembar 1968. VOLKSTHEATEK ROSTOCK NEMACKA

DEMOKRATSKA REPUBLIKA

BALADA O LUZITANSKOJ NEMANI

(Gesang vom Lusitanischen Popanz)

Komad s muzikom u dva čina

Napisao • PETER WEISS Muzika ® Bengt-Arne Wallin

Muzička obrada i orkestracija #■ Gerd Puls REŽIJA • HANNS ANSELM PERTEN

Naucni saradnici # Dr Manfred Haiduk, Heinz Kufferath Dirigent # Gerd Puls Oprema # Vaclav Sramek Pantomima # Gerd Glanze Hor: Karin Seyberg

UČESTVUJU:

ELKS BROSCH URSULA FIGELIUS EVA-MARIE HAUCK RUTH SEIDEL RALPH BORGWARDT GERD MICHEEL CHRISTIAN STOVESAND ERHARD TREFFKORN HERMANN WAGEMANN HEINZ PANTZIER, flauta HEINTZ HILDEBRANDT, alt saksofon HERIBERT LISSNER, truba ERHARD KURPIK, pozauna HEINZ VIERTEL, udaraljke GERD PULS, orgulje HANS-JURGEN FROHRIEP, basetni rog

Pauza posle prvog cina

Radnja se dogada u Portugal!ji i portugalskim kolonijama Angoli i Mozambiku.

PETER WEISS I POIORIŠTE U ROSTOKU

U martu 1965. došlo je do prvog kontakta između Volksteatra u Rostoku i P. Weissa I to prilikom pcstavijanja njegovog komada »Übistvo Mara-a. . .« Predstava tog njegovog komada u Rostoku bitno se po svojoj koncepciji raziikovala od ostalih evropskih izvodenja, a sam autor je izjavio da se on u potpunosti slaže sa režijom Hanns Anselm Pertena, te je ta predstava postala neka vrsta modela i znatno je doprinela velikom uspehu, sigurno najvećem koji je jedan nemački autor posle Brechta doživec u svetu. Zato i nije začuđujuće što je pozorište u Rostoku s tlm izvodenjem gostovalo u mnogim gradovima obe nemačke države. Od tog datuma Rostok sistematski nastavlja saradnju sa Weissom, te je danas jedino pozorište u svetu koje na svom repertoaru ima sva dela Petera Weissa. Sve te predstave prenosila je TV DDR-a a one su takode i snimljene na gramofonske pioce. Kao i u svojim ranijim komadima Peter Weiss se u »Luzitanskoj nemani« služi pretežno istorijskodokumentarnim materijalom, ali, dok mnogi drugi autori koji pretenduju na to da pišu za »Dokumentarni teatar« ne uspevaju da prevaziđu dokumenat, dotle se naučna obrada materije, umetničko zgušnjavanje i pretapanje, kao i licno zauzimanje stava u odnosu na materiju kod Weiss-a stapaju u jedno neraskidivo jedinstvo, shodno njegovim rečima da ». , . ne postoji ni jedna pojava ill radnja na ovom svetu za koju se, s obzrom na to, da živim u ovom svetu, ne osećam saodgovornim. . . Dok: je njegov stav u prvim komadima još bio donekle ambivalentan u odnosu na sukob posednika i onih koji ništa nemaju, dotle on u »Nemani«, kao i u »Raspravi o Vijetnamu« dijalektički jasno barata antitezama kojima je imanentna i eksplicitna socijalistička perspektiva. U predgovoru »Nemani« pise: Potrebno je da figura Nemani bude nadprirodno velika i zastrašujuća. To »nadprirodno« podseća na naslov Walserovog komada »Natprirodno veliki g-din Krott«. U tom »Rekvijemu za jednog besmrtnika« Walser kroz her Krotta demonstrira kako kapitalizam, mada je u agoniji, ne može da umre i to jednostavno zato što nema pravog protivnika koji bi ga uništio. Walser, kao i mnogi drugi napredni zapadni pisci prikazuje jedan svet koji je postao nepokretan jedan svet kom je bilo kakva promena vrlo nužna, ali kom manjka onaj ili ono što bi ga moglo izmeniti, promeniti. Ovom rezigniranom stavu Weiss suprotstavlja svoj koji ne polazi samo od činjenica aa je svetu neophodna promena, već i od toga da je takva promena vrlo mogućna. Jasno je da on ne pronalazi svoje teme slučajno tamo gde je sukob starog i novog, bogatih i siromašnih najjasniji u Africi i Aziji već zato što mu takvo lociranje omogućava odredenije zauzimanje socijalističkog stava. »Neman« je utoliko dokumentaran komad, što se Weiss i ovde oslanja na autentične, istorijske materijale, kojima može svaku svoju tezu da dokaže. Istorijsku istinu koja je imanentna komadu nisu čak ni oni kritičari mogli da ospore, koji ne dele Weissov pogled na svet. Weiss i u ovom komadu napušta građenje tradicionalne fabule, na mesto koje stavlja »istorijski proces«. Gledaoc biva konfrontiran sa prošlošću i sadašnjošću portugalske kolonije u Africi, koju Portugal, nasuprot svakom važećem međunarodnom pravu naziva svojom »prekomorskom provincijom«. Pojam »proces« u ovom komadu, kao već i u »Istrazi« ima dvostruko značenje. Proces kao oznaka za razvoj istorijske radnje, a zatim kao isticanje činjenice da se sudi Salazaru i njegovom režimu. Izvođači, bez obzira na boju svoje kože govore čas u ime belaca, čas u ime crnaca, tj. gospodara i potlačenih jer Weissu nije stale do rasnog već do kiasnog pitanja. Rasizam je tek od sekundarne važnosti. S te tačke mora da se posmatra »izmenl jivost uloga«, tj. fakat da glumci naizmence igraju čas tlačitelje, čas potlačene. Sudbina jednog naroda stoji u centru komada, ali i ovog puta autor ostvaruje jedinstvo opšteg i pojedinačnog: tokovi sudbine svih kolonijalizmom potlačenih stapaju se sa sudbinom glavnog junaka Anasa. Izdvojen slučaj vezuje se za opšti. A Čudovište predstavlja svojom monstruoznom veličinom ne samo Salazara, već i sve ostale imperijalisticke interese. I ovaj komad nije pisan, za čitanje, zato je i njega kao i sve ostale Weissove drame nemogueno prepričati. Komad je pisan za pozorišno izvođenje i tek na sceni, uz upotrebu svih pozorišnih sredstava postaje »totalno umetničko delo« (Gesamtkunstwerk), a izgovorena reč dobija snagu istine.