Bitef

»štićenik hoće da bude tutor«

Drukčije nego u pantomimi koja se dovršava tek snagom gledaočeve uobrazilje, u Handkeovom komadu bez reči zbivanja, kojima nije potrebna nikakva dopuna, u potpunosti, se izvode. To su kao u pop-artu Claes Oldenburgs montaža naturalističkih, stvarnih elemenata. S beskonačnom lakoćom jedu se jabuke, seku nokti na nogama, kuva kafa i čeka se na zvižduk čajnika. Zbog usporenosti pokreta svaki deo faze pokretanja postao je izuzetno važan. Najjednostavnijim redosledom radnji Handke je otkrio »minimal-teatar« koji je dramatičniji od mnogih velikih tragedija: jedan hepening prilagođen pozornici i podređen temi dakle, u stvari, to vise nije hepening, ali je opet bez postojanja hepeninga jedva zamisliv. Uzaludnost tog nemog govora između štićenika i tutors, između onoga koji uči i onoga koji poučava, onoga koji se viada i onog ko viada, što su s najvećom preciznošću prlkazali Hans Joachim Diehl (Štićenik) i Claus Berlinghof (Tutor) drama je puna tuge i bola.

Posle »Kaspara«, s temom »Nem ¡ govor«, usledila je godinu dana kasnije 1969. tema »Govor nemih«. Naslov Handkeovog komada bez reči.

Naslov »Štićenik hoce da bude tutor« Handke je uzeo od Šekspirovog Prospera (»My foot, my tutor« u prevodu Wolfgangs Swaczynna). U tom komadu bez reči, pravoj suprotnostl bogatom rečima »Kasparu« štićenik hoce da postane onakav kao što je neko drugi, kakav je njegov staratelj. Sve što tutor čini sedi, stoji, penje se, spava, čita, oponaša i štićenik, neznatno odugovlačeći, uvek nešto sporije, ili pogurenije, ili zgrčenije. Na kraju štićenik se kao dete igra vodom i peskom: on je hteo da bude onakav kao tutor, ali mu to nije uspelo.

qq öö