Bitef

laboratorium Naš cilj je sledeći: u svakoj našoj priredbi prikazivali smo veoma ozbiljne komade, a razlog za naše napore je bio upravo u toj ozbiljnosti. Nismo od gledalaca tražili ni njihovo mišljenje, niti osećaje, tražili smo samo njihovu prisutnost. Njihovu i našu. UživIjavali smo se u svako délo izneto na pozornicu. Kad ne bismo bili svesni, da smo u prikazivanju nekog komada uneli i onaj najintimniji deo našeg života, ne bismo smatrali za potrebno da nastavimo sa daljim eksperimentisanjem. Dolazeći u naše pozorište, gledaoci su bili svesni da prisustvuju jednoj stvarnoj operaciji, koja ne zadire samo u njihove misli, ved i u duh i u telo. Usled toga, oni de ići u pozorište sa istim osedanjima, kao kad bi išli kod lekara ili zubara, znajući razume se da neće umreti, ali istovremeno i svesni da se radi o ozbiljnoj stvari, koja de neizbežno ostaviti traga na njima. Kad ne bi bili sigurni da smo ih dirnuli do dubine duše, smatrali bi sebe kao nedostojne za izvršenje ovog najvedeg zadatka. Oni moraju biti duboko uvereni u našu moć, da ih nateramo u glasan plač.

(Antonin Artaud)

spasioca boga

»Le Théâtre de l’Homme« je mala trupa sastavljena od šest glumaca iz Hamiltona, Ontario, koja se okupiia tokom zime 1971—72, da bi prikazaia nekoliko pozorisnih komada na podrudju Hamiltona. Tokom letnje sezone 1972. ovoj trupi je bila dodeljena novcana pomoc iz fonda »Opportunities for Youth«,

te je bila u mogućnosti da pod upravom Richarda Nieoczyma nastavi sa intenzivnim pripremama u eksperimentalnom pozorištu i da ostvari izvođenje delà pod nazivom: Odyssey: The Saviours of God, i još dva komada za decu. Trupa je u to vreme ¡mala za bazu Robinson Memorial Theatre of McMaster University. Uprkos tome što je rok stipendie istekao, trupa je odlučila da se te jeseni ne rasturi; posle ¡zvesnog vremena pozivaju je radi izvodenja jedne serije predstava Odiseja u Bathurst United Church, današnji centar za prikazivanje eksperimentalnih pozorišnih komada u Torontu. Gledaocima nije bio dozvoljen ulazak u crkvenu dvoranu sve do devet časova, pred sam početak predstave. U to vreme bi se okupilo jedva sedam ili osam posetilaca. Na kraju bi ih pustili u polumračnu dvoranu sa sedištima poređanim duž zidova. Tišina i mrak, kao i veliki prazan prostor, stvarali su atmosferu hrama. Posle dva-tri minuta pojavljuju se iza zavese glumci trl muškarca I jedna žena noseći zapaljene sveće. Svi posedaju na pod I predstava počinje bez reči, jednom primitivnom igrom uz pratnju doboša. Izvođenje traje približno jedan sat. Igra i fizička snaga izvođača bile su neosporno najimpresivniji aspekt ove predstave. Ali sama koreografija pócela je tokom vremena da se ponavlja, izgubivsi na kraju svaku maštovitost. Do toga je izgleda došlo zbog pokušaja trupe da se vrati na izvornu, primitivnu igru: noge svom snagom udaraju po podu; grozničavo okretanje kao u transu; skok uvis. Igra žene se uglavnom svodi na brze kružne pokrete kukovima, koji mogu da budu efektni i lepi, all tokom vremena i oni postaju dosadni. Mr. Nieoczym I njegova trupa neće pogrešiti ako prouče vešto stilizovane igre afričkih plemenskih grupa, kao i njihove vrlo uspele svetkovine ritualnog karaktera. Ako bi neki glumci bilí privremeno iskljuéeni iz igre, oni ce leéi na pod ili sesti na rub ograde kojom je obeležen prostor za prikazivanje. Ono što je u ovakvim situacijama naročito značajno, to je neobična veština sa kojom glumci odvraćaju pažnju gledalaca od sebe. Ovo njihovo prividno nestajanje, jer se u stvari nalaze na par koraka od posetilaca, svedoči o visokom stepenu discipline i koncentraclje koje unose u svoju glumu. Međutim, ovo délo ima I veliki nedostatak koji dovodi u pitanje uspeh njegove predstave. Radi se o govornom tekstu. Glumcl ga doduše odlično znaju, ali ga izgovaraju u jednom dahu, u bučnom ali neuzbudljivom monologu, koji je cesto sasvim nerazumijiv. Ponekad je to neverovatno licilo na neku vavilonsku kulu. A kad pogledamo kako je ta predstava opisana u programu, kao na primer »poziv na slavlje ... vesela potvrda čovekove tragične vizlje ...» I tome slično, i nehotice se nameće pitanje: da II su se izvođači ikada potrudili da prouče funkciju Ijudskog govora i da je dovedu u vezu sa njihovom glumom, Izabrani tekstovi bili su puni religioznog značenja: Šilerova »Oda radosti«, »Gospod je moj pastir«, Mi bi trebali da inspirišu lepotu, kao Estherova knjiga o kulturi Ijudske civilizacije. Sve u svemu, nametao se neprijatan utisak da su i duhovna poezija i sva ta du-

boka značenja osuđena na propast u ovom takozvanom »slavlju«. To je problem koji trupa mora najozbiljnije da razmotri. Trebalo bida naprave magnetofonski snimak predstave i da ga saslušaju do kraja. Imada ne očekujemo od njih dikciju kakva se stiče pohađanjem neke ustanove ranga RADA što se uostalom ne bi ni slagalo sa vrstom pozorišta kakvo oni pokušavaju da stvore glavni zadatak ove trupe sastoji se, trenutno, u uvežbavanju glasa i kontroli disanja. Ukoliko bi i dalje ostali pri svom übeđenju; da je to sasvim nevazan aspekt njihovog pozotišnog pokušaja, Théâtre de l'Homme bio bi prinuden da se pomiri sa dinjenicom da ne predstavlja ništa vise od pozorišta namenjenog uskom krugu gledalaca koje može da privuče samo nekolicinu izabranika. I zato, dok su mladi, dinamični i odani svom pozivu, neka se nauče da nam svoja dostignuća učine razumljivim i privlačnim.

smer

Le Théâtre de l’Homme Actor's Laboratorium započeo je svoj rad sa izučavanjem i istraživanjem umetnosti i veštine glume oslobođene uobičajenih ograničenja koja im nalažu ustanove, cija se delatnost oduvek bazirala na predubeđenjima i bila iišena širine i smelosti. Jedan od glavnih zadataka trupe sastojao se u pažljivom proučavanju predubeđenja, koja leže u osnovi svih konvencionalnih pozorišta i koče njihov rad. U Théâtre de l'Homme eksperimenat je osnovni umetnlčki pravac I jeddlnl cilj. Tu se prvenstveno misil na formiranje ličnosti glumca, uz pomoć njegovog ličnog zalaganja I umešnosti. The Actor’s Laboratorium je mesto na kome se odvija individualan rad u cilju ostvarivanja postavljenih zadataka i upoznavanja samoga sebe. Završni oblik ovog procesa postiže se putem predstava. Proces formiranja ličnosti glumca nerazdvojan je od praktične primene umetničkih osobina —• u ovom slučaju u realizacijl pozorišnog delà. Svako uvežbavanje usmereno je na oslobađanje psihičkih i fizičkih snaga umetnika. Sastoji se u individualnim procesima ispitivanja, za razliku od krutih i zastarelih metoda. Za svako individualno ispitivanje pronalaze se posebni načini uvežbavanja, jer svaka ličnost poseduje svoje vlastite barijere, koje je sprečavaju da se razvija u kompletno Ijudsko biće. Ovim se postiže uklanjanje svega što je nametnuto i Izveštaćeno u psihofizičkoj prirodi jedne ličnosti. Ovakav način se dijametralno razlikuje od metoda, kojima se glumac upućuje na obilno korišćenje »glumačkih trikova«. Primarni zadatak programa uvežbavanja

157