Bitef

nost. Izmedu trideset kandidata, Jerzy Grotowski odabrao je njega i jos jednog kandidata da bi ih uputio na studiranje u Teatr Laboratorium u Vroclavu, u Poijskoj. Tokom prvih šest meseci ovo intenzivno studiranje odnosilo se na uvežbavanje telesnih pokreta, fizičke vežbe i režiju, u cilju usavršavanja mentalne i fizidke izdržljivosti glumea, kao i njihove sposobnosti da zadrže svoju stvaraladku mod, bez obzira na uticaje spolja. Po povratku u Hamilton avgusta 1971. Nieoczym preuzima upravu nad radionicom pri Hamilton Free Children's Theatre i pomaže dlanovima u ostvarenju njihovih produkcija, pored ostalog I u njihovoj kreacijj Light Love. Zaslužio je opšte priznanje kako za svoja glumadka ostvarenja, tako i za režiju. »Riders to the Sea«, pozorišni komad Johna Syngea, prikazan u režiji Richarda Nieoczyma. ECHO: Zašto ste u pozorištu? R.N.: Pitanje je lidne prirode. Kao takvo, ono zahteva lidni odgovor, a pozorište je za mene prvenstveno lidna stvar. Pre svega, šta se pod tim pojmom podrazumeva? Tu se prvenstveno misli na najintimnije u nama, što samo mi možemo da otkrijemo. A da bismo to postigli, put nas vodi u pozorište. To je put kojim idem da bi shvatio i usavrsio svoju lidnost. Kod kineskog filozofa Chuang Tzu takav proces zove se Tao. To je proces traženja i nalaženja, a rezultat je razumevanje svoga »ja«. Pozorište, dakle, znadi za mene vrata koja me vode ka meni samóme. To je sredstvo pomodu koga dolazim do samoupoznavanja. Zauzvrat ono odekuje od mene da mu posvetim svu moju odanost i Ijubav. Ove redi, koje u našoj kulturnoj sredini zvude otreano, ne treba shvatiti kao metaforu, ved kao na delu stedeno iskustvo, Nisu to nikakvi apstraktno zamišljeni i uzvišeni pojmovi, jer se do njihovog ostvarenja dolazi jedino putem iskustva. Pozorište mora da otkrije pravu lidnost doveka. Drugim redima, treba prevazidi banalnost i trivijalnost vedine konvencionalnih pozorišta, koja smatraju da je savremen dovek predodreden da padne u klopku svakojakih bagatela, koje de ga obezvrediti i napraviti od njega stvorenje lišeno sposobnosti zdravog rasuđivanja. Pozoriste koje pokušavam da stvorim pruža mi mogudnost da pobegnem od moderne klasifikaeije postojanja i da shvatim pravi smisao života. ECHO: Nedavno ste rekli, da tražite direktno suodavanje sa gledaocima. Kako mislite da skinete maske iza kojih se kriju ne samo gledaoci, nego i glumci? šta je smisao poštenja? R.N.: To je u svakom sludaju osnovno pitanje. Moj odgovor zavisi od toga šta podrazumevam pod suodavanjem. šta zapravo znadi suoditi se s nekim? Kako se na primer neko suodava sa policajcem, lekarom, profesorom, sa nekim koga voli? Svi se medusobno razlikuju i njihov odnos prema vama bide isto tako razlidit, kao i vaš prema njima. I zato, postavlja se pitanje kako suoditi ljude koji se, pod uticajem raznih okolnosti, međusobno razlikuju? Da II ste uvek isti ill se menjate, a u torn sludaju na koji nadin? Odlgledno Je da se pojedinac mora razlikovati od ostalih ljudi. Ne verujem da bi neko mogao, makar i za kratko vreme, da ostane isti. Prema tome, redi za nekoga da je uvek isti, uvek ispravan u odnosu na drugoga, znadilo bi da ste namamljeni u klopku. Uostalom, kako se

može biti posten? Kakva je veza između poštenja i suočavanja? Kako je mogudno jedno pošteno suočenje? Ako se govori o poštenju, misli se na totalno poštenje jer, kako može neko da bude samo delimično ili nepotpuno pošten? Tako i za nas u pozorištu, biti posten znači biti to u punom smislu redi. Primera radi, ako se suode dvoje zaljubljenih, među njima sve mora da bude potpuno jasno; tu nema mesta nikakvom prikrivanju ili zataškavanju. Ne zaboravimo da su istina i poštenje, ved po samoj svojoj prirodi, »neprikriveni«. Istina je jasna, ona je samo to i ništa drugo. Prema tome, ovo tvrđenje ima da se shvati doslovno, a ne kao neki vid metafore jer, u trenutku suodenja moramo se dobrovoljno izložiti riziku da budemo razgolideni, odnosno da se prikažemo onakvi kakvi smo. Tu se podrazumeva da de neko imati smelosti da skine masku i da ostane onako neprikriven, kako bi to bio pred nekim koga voli. Ako se dvoje vole, među njima mora da postoji bezuslovna otvorenost. Nema tu mesta ni pogadanju ni zahtevima. Nikakva garancija ni za šta ne postoji. Svako od njih je ranjiv. Niko ne sme da pita šta de dobiti u zamenu za svoju Ijubav ¡li postenje, negó de jednostavno voleti, ne postavljajudi nikakve uslove i ne odekujudi garancije za nagradu. To je taj neugovoreni din kome se voljena lidnost mora odazvati. Sveukupnost toga znadi suodavanje. Biti celovit znadi biti stvarno -iskren. Ako postoji iskreno samopožrtvovanje i duhovno razgolidenje maske moraju da padnu. Tako je i u pozorištu: suoditi se sa gledaocima znadi postad duhovno razgoliden. Ovaj total ni din predstavlja apel gledaocima, koji u torn dinu ved samim svojim prisustvom sudeluju. Taj apel iziskuje odgovor. Sam glumae ne traži ništa, ali din, kojim se on razvija u kompletno ljudsko bide, mora da nade odjek kod gledaoca i zahteva njegovo nemo sudelovanje. Emerson je jednom rekao; »vasa déla su toliko glasna, da nisam duo šta ste govorili«. Tako Je i sa glumeima. Oni glume pred gledaocima, ali ne i za njih. U protivnom to bi znadilo povladivanje njihovim dudima. A kod takve vrste povladivanja za postenje nema mesta. Medutim, na relaciji glumac gledaoci, d¡rektna konfrontacija odigrava se na rastojanju. Ovaj paradoks je neizbežan, jer se zasniva na poštenju koje izmedu pojedinaca mora da postoji. Na primer, kao glumac obavezan sam da poštujem izolovanost >i lidnost gledaoca. Samim tim, ja ne mogu da ga nateram da sudeluje u mojoj glumi. Ja nemam pravo da zadirem u njegovu lidnost. I obrnuto, ni on nema pravo da zadire u moju lidnost, moju glumu i moje postupke. Suodavanje se odigrava u dinu duhovnog razgolidenja. Ono što vam se na takav nadin pruža, morate primiti kao neki neodekivani i nezasluženi poklon što znadi sa zahvalnošdu i ponizno. ECHO: Kakav je stav pozorista kome vi i vasa trupa pripadate prema »konvencionalnom« ¡li »tradicionalnom« pozorištu? Znadi li to da se vade eksperimentalno pozorište odride tradicionalne i klasidne glume? R.N.: Moram da se vratim na znadenje redi »eksperimentalno«. Biti eksperimentalan znadi za nas biti u procesu istraživanja, jer to predstavlja najbolji nadin rada u pozorištu. Tu se na prvom mestu misli da ne postoje nlkakvl metodi ili tehnika, koji de osposo-

biti glumce da igraju velike tragične uloge. Uveren sam da bi robovanje nekom »sistemu« neizbežno dovelo do sterilnosti i konvencionalnosti. Prema tome, eksperimentalno pozorište je, kao najbolje rešenje, prihvatilo odiuku da ne bude ni kruto ni formalističko. Na protiv, ono odbacuje laka rešenja i pedantne formulacije. Eksperimentalno pozorište znači slobodan a ne zatvoren prilaz. Znaći li to da ćemo smesta odbaciti tradicionalne i klasične komade? Nipošto! Ne odmah! Naprotiv. Ilustracije radi citiraću kritiku na moje poslednje delo »Riders to the Sea« koju je napisao irski dramaturg John Synge: »izabravši ovaj klasični irski komad. Mr. Nieoczym je ponovo potvrdio mišljenje, po kome jedno tradicionalno délo mora da sadrži dovoljno univerzalnih elemenata da bi, zahvaljujući svom smeru, po svom umetničkom značaju bilo ravno izboru nekog savremenijeg komada, koji zbivanja na pozornici može da iskaže samo naratavnim putem. »Riders to the Sea« sadrži upravo takve univerzalne elemente: smrt, duhovno protiv svetovnog, borba doveka sa neprijateljskom prirodom, borba doveka sa njegovim iičnim žeijama«. Eksperimentalno pozorište mora, pored ostalog, da pronađe mogudnost za korišćenje ovakvih tekstova, odnosno da uhvati njihovo značenje i njihovu mod. Isto tako stoji i sa tremendumom, na koga nas upuduje veliki broj klasičnih tekstova, mada ga savremeno pozorište izbegava i koristi ga samo radi postizanja izvesnih efekata. U našim ličnim traganjima pokušali smo da postignemo i nešto vise od obične verbalizacije tekstova koji su, pod uticajem vremena, postali bogati zahvaIjujući svojim izvorima, svojoj magidnosti i tremendumu u čoveku. Pokušavajući da ¡demo dalje od običnih reči (ne misleći da time poreknemo njihov značajj, nadali smo se da cerno probiti taj konvencionalni i tradicionalni kalup, oblik ili masku i da nađemo naš vlastiti, isto tako snažan način izražavanja. Uticati preko tekstova je, doduše, mogućno, ali to ne znači da ne postoje drugi, i to bolji putevi. U svakom sludaju resili smo da to razjasnimo. Kada sam prisustvovao izvodenju takvih produkcija, übrzo bi mi postajalo dosadno da gledam uvek iste trikove koji se stalno ponavljaju. U nedostatku novih ideja, i glumci i direktor smesta bi se prihvatili torbe sa starim trikovima i time postizali jalove efekte. Prema tome, vedi deo savremene produkoije predstavlja za mene obidnu manipulaciju i varijaciju na stare trikove, koji su izgubili svoj prvobitni znadaj. Prema tome, naš rad u pozorištu znači svesno odbacivanje starih vrednosti koje spadaju u tradicionalno pozorište, koje istovremeno znače usvajanje lakih rešenja za teška pltanja, jevtini trikovi za postizanje jakih utisaka itd, itd ... U naš stvaraladki proces oduvek smo ukljudivali nove vrednosti, i to vrednosti koje su od odludujudeg znadaja za nas. Zato smo morali odbaciti sve što je lažno i nepošteno. Vedi broj konvencionalnih pozorišta, koja bi morala preispitati opravdanost svoga postojanja, ostaju 1 dalje zaglibljena u prevarama, hipokriziji i trívijalnosti. ECHO: Kako je nastala vaša pozorisna trupa Le Théâtre de l'Homme? Da li je njeno postojanje zamišljeno za duži period i šta je njen glavni cllj ili funkcija? R.N.: Na prvom mestu moram da naglasim

159