Bitef

\ formalnej strani odstupi od konvencionalnih rešenja. U daljim razgovorima došli smo do koncepcije da predstava bade pre svega povod za pozorišno razmišljanje о prirodi nehumanog tipa armije, o s misiu napadačkog tipa ratovanja, pre svega fašistickog, о logici funkcionisanja uniforme i njenog odnosa prema narodu, о nevoljama čoveka i Ijudske zajednice и ratnom vihoru, Predstava ne bi trebalo da budę samo obavezan dug godišnjici, kurtoazna proslava pobede, kao podmazan, estetski zaokružen, neupitan paket poznatih političkih i potvrđenih istorijskih istina, koje se porodom godišnjice, po inace ustaljenoj navici, do besvesti verbalno ponavljaju u stotinama, i » umetničkih «, oblika, nego dogadaj, koji Ы svojom što je moguče izvornijom vibracijom zaista živo odjekivao i uznemiravao savremenog mladog gledaoca. Dakle, post avio sam se bi pra-problem » angazovanog « teksta. Razmišljao sam o dramaturškim učincima srazmere izmedu pozitivne i negativne utopije. О srazmeri izmedu afirmacije i destrukcije postojećeg. Razmišljao sam о objektivnim omeđenjima istorijske drame, o njenoj neuniv er zaino sti, о neubedljivosti samovoljne autorske manipulacije pricom, о nedovoljnosti »interpretacije« i »reinterpretacije«. Razmišljao sam о dramaturgijipartizanskog mitinga, о poznatim postupcima teatra dokumenta и raznim varijantama recítala kolaža proslave. Pitao sam se, kako da prosečnog TV gledaoca, koga proizvođači prozora » Jelovica « iz dana и dan übeđuju »da je njegova kuča njegova tvrdava«, übedim и suprotno. Kako da и svetu, gde optimisticko srednjovekovno geslo nezadrživo smekšava srca i razum potroSača, razdrmam čoveka idejom da je ta киса и svakom trenutku rušiva. Italijanski radnik, коте pod nosom eksplodiraju fašističke bombe, vrlo dobro zna da njegova kuca nije nikakva tvrdava, А пата se sećanje isuviše često preobrača и izlizan kliše, и verífikovan politic ki rečnik, u apstraktnu načelnost. Razmišljao sam o fenomenu jalovosti senzacionalnog novinarskog izveštaja; o tome, kako me emocionalno ravnodušnim ostavljaju izvestaji o stotinama mrtvih na bajista sdvremenih » lokalnih « ratova. Razmiśljao sam kako smo и

suštini nesposobni izvan radonalne, organizovane, političke akcije na intimnom, emotivnom, Ijudskom planu osetiti grozotu imperijalističkog nasilja, gladi, iskoristavanja, socijalne nepravde, nadonalno ugnjetavanje, genodd. Kao da smo, jednam zamek, doživljajno vakcinisani protiv mizerija ovoga sveía. Kao da su istoríjsko ( revolucióname ) pamćenje i stvarnost koju živimo, dva potpuno raz, licita i nezavisna iskustva. Pitao sam se о stvarnom moralnom učinku naših rituala, naših proslava, naših otkrivanja spomenika, naših demonstradja, о odnosu mlađift generadja prema spomenskim svečanostima. Razmišljao sam о sodologiji naše politizadje: politizadji svakidašnjeg života. Umovao sam о dramaturškom znanju onih, koji su me kao đaka i gimnazijalca siali na ulice da kao ravnodusna mdśkara demonstriram za Test i Vijetnam i miltavo otpozdravljam visokim gostima iz »prijateljskih država i bratskih partija«. Spoljnopolitički efekat je bio, nesumljivo, postignut, ali generadje daka su se radiadle kud i na nogometna igrališta bez trunčice ikakvog doživljaja, osim onoga о finim crnim automobilima. Političko aktiviranje omladine bilo je više-manje uvek rutinski, afirmativno usmereno, izrežiran masovni eho »Hnije«. Stepen lične participacije bio je dosledno reducirán na minimum, protokolizovan, formalizaran. » Drama « su bili uvijek »drugi«, bez izradtije mogućnosti identifikadje. Slićnim putem išle su i skolske kulturne priredbe, proslave i slicno. Ali, sasvim drukčija je bila slika one spontane participacije u dogadajima, koją je crpela svoju Šansu za identifikaciju u ličnom iskustru, interesnom afinitetu, iii lepoti. Sećam se suza, koję sam prolivao uz zvuke »Hej, Sloveni« i sliku Dur de Bjedov na molom ekranu, sa zlatnom olimpijskom kolajnom o vraíu: ganuće kada sam prvi put u omladinskoj radnoj brigadi digao zasíavu; jeże prilikom sluśanja čileanskih revolucionarnîh pesama. Sta je, dakle, angazovani teatar u svetu, u korne živimo? Je li pozoriste još izazov Čoveku-bogu, koji je zaboravio na svoje ljudsko poreklo? Je li demaskiranje jedka i pokreta dramska dimendja teatra? Je li gradanski tip » identifikadje i atmosfera « jedina mogučna participacija sebićnog potrosača? Je li moguć teatar kao RANA u stereo (racio-emocija) dvokanalnoj tehnici? Shyuji Terayama zanimljivo formalise jednostavno pitanje: »Oni koji manipulisu dramom sami su manipulisani rečima. Rečima manipuliSe dramaticar. Sta je onda и krajnjoj konsekvenci ono što manipuliSe dramatikom ? I zaista: šta je to? Mazda je jedini istinski problem angažovanog teatra: osetiti i dokudti, možda potrdziti korene onoga íto zaista jesmo: korene svoje pripadnosti, venu svoje vere i svoje nade; srcano bilo sireg smisla svoga postojanja, genetičko jezgro svoje svesti; slobodu svojih Ijubavi. Nedovoljno Ijudi pokušava da shvati: zasto i kako je došlo do toga da se mojoj generaciji iskustveno otudio i odupro síereotipni humanisticki model poučnih »umetničkih« priča, naivni bljesak agitke, rutinska pohvala revolucije. IsuviŠe malo Ijudi pokušava da razume, zasto i kako se » sečanje na slavnu prošlost « и nasim glavama transformiše и nekakvo » nasleđeno « sećanje drugih. I šta smo sve učinili