Bitef

izm eclu komplikovanih ljudi našeg stoleča. Ljubavni par sluša magnetofonski snimak opere »Plavobradi« od Bele Bartoka. Ova muzika budí u njima mnoga osečanja, asocijacije i razmišljanja o svému sto su nekada doživeli, viděli, maštali i osečali. Na toj osnovi nastaje čitav kosmos vizija i emocija. Ljudske duše biče sondirane sa svim dubinama, jer, ne třeba zaboraviti da slušamo muziku o übici, Plavobradom. Prisustvujemo svim oblícíma ponašanja izmedu muškarca i žene, što se odnosi i na medusobno ponašanje ljudi uopšte uključujuči tu i razné vidové svireposti, agresije i niskih nagona, jer, podsečamo vas opět, slušamo muziku o krvoločnom vitezu Plavobradom. Mnogi pasusi ove muzike biče ponovljeni vise puta, a posebno oni koje ovaj par najviše voli, ili kojí mu nisu dovoljno jasni. Sve и svému, dobija se utisak o svojevrsnom carstvu zla, koje objedinjuje svemoguče ljudske odnose od krajnje lepóte i něžnosti, do krajnje patnje i nasilja. Time se misii na prisutnost Plavobradog и пата i medu пата. Taj oblík se može prvenstvem okarakterisati kao nadrealistički. U njemu nema mesta logici, a gledaocu je prepušteno da uz pomoč svoje mašte i dovitljivosti pronade put do ljudske psihe. (Dr. Hanno Lunin)

bol i zbunjenost

Představa »Plavobradog« u Wuppertalu odigrava se na praznoj pozornici sa prljavirn zidovima, nišama i zazidanim prozorìma. Desno su vrata, koją se neče n ikada otvoriti. Uglavnom, jedan stari stan, kóji krije и sebi sve snove, čežnje i neostvarene nade sve ono što je bezizgledno i besciljno, kao ono vetrom übaceno jesenje lišče koje prekriva tlo. Na ulaznim vratima napolju, može se lako zamisliíi objava: Za izdavanje. Nije to poslednji tango и Parizu, nego poslednji ples u Wuppertalu, kóji traje kao celovečernji film, sto deset minuta. Kostimograf i dekorator Rolf Borzik, kao nameštaj za scenski p, -ostar nije predvideo ništa osim jedne stolice, ako se ne računa pokretno postolje na коте su montirani magnetofon i zvučnik. Docnije če dvadeset i pet igrača do vůči druge stolice na binu. Nije i zastala ni ona scena sa jastucìma, samo što ovog puta nije bilo cipcia svi su igrali bosi. Na požárnici, kraj magnetofonskog uredaja, stoji čovek: Jean Mindo, a levo, opružena na tlu leži jedna žena и crvenoj haljini: Mariis Alt. Ovaj par iznenadiče nas žestinom svojih fizičkih egzibicija, někom mržnjom prema vlastitom tělu, totálním uživljavanjem i ideníifikovanjem sa ulogom i isto tako totálním odsustvom osećanja stida, od koga je gledaoce podilazila jeza. Takva angažovanost je, medutim,

karakteristična za trupu iz Wuppertalu, koją iz zaleta bukvalno naleče glavom na židové i svoj slepí bes dovodí do takvog paroksizma, da se na kraju moramo caditi sto iza svega toga na bini ne vidimo gomile povredenih igraca i potoke krvi. Kakva je to moč kojom raspolaže Pina Bausch, i kako joj połazi za rukom da dvadeset i pet igraca notera na nemilosrdná unìstavanje jedinog radnog instrumenta kojím raspolažu? Bartokova opera traje nekih pedeset minuta. Njeno dvostruko trajanje и ovoj prilici postiže se usporavanjem magnetofonske trake, ponavljanjem pojedinih pasusa i übacenim pauzama. Za razliku od njenih ranijih koreografskih operskih inscenacija (Gluckov »Orfej i Euridika« i » Ifigenija na Tavridi«), Pini Bausch као da vise nije stalo do novih interpretacija libreta; pre bí se řeklo, da ona ovde tezi nekoj vrsti muzičkog kardiograma. Prisustvujemo prizorima iz braka osudenog na propast, kada dvojica partnera, uprkos svému, pokusavaju da oživě prostost. Čovek kraj magnetofonu usporava traku, pokušava to jos jednom, a onda baca se na ženu i obara je na pod. Postupa sa njom kao sa lutkom, sviaci je, oblaci je, i stoji nad njom uspravljen, u kupačim gačicama, demonstrirajuči svoje mišiče, glupo i smeteno. Kada uvida svoju nemoc da savlada njeno protivljenje, donosí právu lutku, nekih 40 santimetara visine, ne bi li bar njoj imponovao. Posle toga, kao neki lovac na leptire, prebacuje preko žene komad płatna i obavija ga čvrsto oko nje. Na kraju, navlači joj haljine švih žena njegove prošlosti i juri sa njom kroz mrační hodnik, napolje, dok se kod ulaznih vrata razleže snažno lupanje. Ovaj par je stalno prisutan na bini, a utisak promašenog držanja odnosi se и istoj meri i na ženu. Teret křivice je na obadva partnera přibližná tačno rasporeden, a isto tako i potřeba za nežnoíču, agresijom, strašču i mržnjom. Pored toga, usred njihovih rasprava promiču licnosti iz njihove okoline, njihovi snovi, čežnje, neka vrsta mrtvačkog plesa partnera, kóji se sukobljavaju, naleču na židové i medusobno unistavaju. Publika je poražena navalom prizora, kóji nikoga ne štede. Svoja konvencionalna izvodenja trupa če ostaviti za пеки drugu priliku, a ovde ima da se kida, čereci i razdire, s ve dok se prìsutnìma ne utera strah и kosti. Sumnjam da se nekome ikada ukazała prilika da doživí tako mucna plesna dostignuča. Pa ipak, i to je ples, kóji se moze ostvariti samo zahvaljujuči krajnje uvežbanim izvodacima, ples kóji kao da vodi poreklo iz laboratorija Jerzy Grotowskog i Petera Brooka. Nije mi poznato da igde na svetu postoji nešto, sto može da izazove tako snažno osečanje bola i zbunjenosti, kao što je slučaj sa plesnim teatrom Pine Bausch iz Wuppertalu. (Horst Koegler)