Bitef

Ne postoje sociološki dokazi o torne da ekonomska i društvenu križu prati pojačana pozorišna kriza. Naprotiv, godine društvenih previranja i materijalnih nedača cesto su najplodnije godine svetskog pozorišta Početak osemdesetih godina našeg veka nesumnjivo je period recesije u ekonomskem smislu. Kakvo je pozorište u ovoj deceniji pokazuje praksa tog pozorišta, tekuće sezone, a medunarodni festivali su neka vrsta svodenja računa tih sezona u svetskim razmerama. Paradoksalna je činjenica da brige koje prate svakog pojedinca u teška vremena kao da mimoilaze pozorište. Što je sivlja svakodnevica, to je šarolikije pozorište. Pozorište kao da se u ta vremena vrača svojim izvornim snagama, svojim Sokovima, svojim prednostima. A vrača se pre svega glumcu. Pozorište osamdesetih godina je ponovo u velikoj meri postalo histrionsko, uvereno u snagu glumačkog umeča, njegovu intuiciju, njegovu svestranost, njegovu večitost. Bilo je pozorišta i bez literarne reči, i bez reditelja, i bez pozorišnih sala, i bez pozorišne tehnike, pozorišta jedino nije bilo bez glumca i bez publike. Ako je postalo histrionsko, ne znači da je savremeno pozorište postalo obavezno zabavljačko, površno i lišeno potrage za ljudskim i društvenim suštinama. Ono je samo pošlo drugim putevima ili se vrátilo nekim svojim drevnim stazama. U svakom slučaju, i u doba kad pozorište želi da je najmudrije i kad je najmanje intelektualno, za njega važi ono što je napisao francuski sociolog teatra Jean Duvignaud: Umetnost ne predstavlja odgovor na jedno pitanje, nego ona jasno izražava pitanje na koje se još ne može dati odgovor. Ni na jednom Bitefu od osnivanja nije kao na 17. bitefu bilo tako malo klasičnih dela. U večini predstava, čak i kada je pisac potpisan,