Bitef

pravi gestove koji odaju beskrajnu dosadu Ovamo k ment! Bog nestaje, a Faust, koji je još maločas bio podmlađen, svež, neposredno posteje ono što je nekada bio; slomljeni, poluslepi, posrćući starać koji maše umirućoj Greti dok ruku pod ruku sa Mefistom ide ka podzemnom svetu. Dve bitange na putu za pakao. Faustov put kod Clausa Peymanna u Stuttgartu sastojao se od vrtoglavog teturanja kroz svet pozorišta kao oąromne pozornice (gradanskog) privida. A bog je bio samo jedna od mnogih papirnih figura. Kod Klausa Michaela Grûbera u Berlinu ostareli Faust, koji se već bori protiv samrtničke ukoćenosti, još jednom połazi na veliko putovanje kroz život koje lepo ignoriše svu uzaludnost kao mučno sećanje. A uz Minettijevu glavu svaka metafizika je bila sporedna stvar. (On je igrao Fauslovu poslednju traku, jednog Beckettovog junaka.) Grüber je, medutim prvi put ponovo vratio ovom koraadu njegov naslov: kod njega je glavna ličnost zbilja bio Faust. Jer Gründgens je zapravo uvek režirao komad pod nazivom Mefisto, a Claus Peymann komad po imenu Achim Freyer iii: Scenograf. Kod Jürgena Flimma u Kelnu sada

je glavni glumac gotovo sve vreme odsutan, On se nalazi negde iznad portaia na sceni. U njegovom pravcu desto se podižu pesnice, krevelje lica, upućuju izvesne primedbe. Deteologizovanje Fausta izgleda kao da je završeno, bog je ponovo uključen u igru. I igra je na štetu čoveka (i đavola). Jer bog nije mrtav. Bog je pakao. Dakle, više se ne radi o sotoni. Sledeći preporuke germaniste iz Göttingena Albrechta Schönea, Jürgen Fiimm je u predstavu uneo pasaže iz Valpurgijske noći koje je Goethe izostavio prilikom štampanja Fausta. Kako Albrecht Schöne pretpostavIja, to je tekst erne mise koja je bila neprihvatljiva za oči i uši Nemaca iz biderraajer-epohe, praznik veštica, proslava spolovilâ i pre svega Mamona, potpuna suprotnost sceni Prolog na nebu. Međutim, na kelnskoj sceni to deluje neobično młako. Faust ljubi davolu stražnjicu i umalo što ne podlegnę veštičjoj jabučici da mu se pred očima nije pojavila, kao u snu vizija Grete. Ali u Kelnu se ta slika sastoji samo od jedne lutke kojoj otpada glava: nebeske sile dozvolile su sebi malu morbidnu šalu. Nasuprot tome, satanske sile se na pustošan i šaljiv način pbnašaju ozbiljno. Sotona je sna-

žnog, bikovskog oblika, sa izloženim muškim udom, ali i neka vrsta lutke. Njegova pratnja se sastoji od karnevalskih lemura odevenih u crnu kožu. U ovom svetu svejedno je kuda se izbavljen iii neizbavljen - neko upućuje. Faustov put u pakao je puki slučaj. Solona je bog; obojica su isto, predstavnici neljudskih principa koji su van ijudskog domašaja, Flimm vrlo ozbiljno teologizuje Fausta, da bi zatim mogao da ga Sto übedljivije deteologizuje. Njegov Faust je najljudskiji od svih koję smo zadugo imali. Ali i najdostojniji sažaljenja, pošto je najneutešniji, Nema utehe za ijude ni na nebu ni na zemlji, jer i jedno i drugo je isto, i vrlo udaljeno. Nema uteha ni u pozorištu, u hokus-pokusu; Predigra u pozorištu otpada, a sa njora i ono himerićno, sve je to samo privid. Ali utehe nema ni u svesti, u sećanju; za to bi bio potreban jedan svet, historija, prošlost. Svet koji stvara scenograf Erich Wonder davno je ukinut: kule i gradovi sastavljeni od Nirnberga, Kelna i Švebiše Hala iii slične lebde na prozirnira zavesama iznad scene. Sablasno svetlosno drveće kao od betona raste sa neba. Kubusi, bunkeri i sumorni spomenici menjaju putanje

onih koji vole i koji žive, A Faust stanuje na jednom osmougaonom postolju pod nekora vrstom velike lampe iz operacionih sala: jedan crni insekt, čudna kafkijanska buba profesor sa maskom prošlošću HansChristian Rudolph nosi masku Habermasa, kao da je neki ostatak frankfurtske škole, žrtva dij alektičkog strukturnog preobražaja, Čovek razuma koji se nekada borio protiv iradonalnog sad žudi za onim što je uništio; metafizika rau istovremeno izaziva grčeve u stomaku i lupanje srca, on poseže za njom sa čežnjom 1 ojađen, On besno cepa stranice iz Nostradamusove knjige, a potom je drži ispred sebe kao neki instrument za onanisanje. Kada odjeknu uskršnja zvona i spreče ga da ispije smrtonosni otrov, on dobija napad besa. Nebeske sile prave sa njim svoju prvu šalu. A cenu plaća čovek: on mora da nastavi da živi. Mefisto tu ne predstavlja više od jednog prilično nevoljnog pomocnika u preživljavanju, pojava u otvorenom somotskom kaputu, sa cilindrom, crvenim štapom. To više nije davo, već samo još cinik koji izvršava jedan nepotreban, odranije zatečen fiktivan ugovor. Najvëéi koraičar u kelnskom ansamblu, pošto je najtužniji,

93

iêiSlVii