Bitef

ni prostor. Ta bina je razorena, s njom i pozorište, koje Patrijarh, u komadu, opisuje samo kao smešna igra, gde slični, uz odobravanje, moga da raspravljaju, do mile volje, 0 za i protiv. U našoj trubadurskoj postavci naglasen je pozorišni, igrački momenat, a radnja se time približava kritičnoj pažnji. Pozorište u Nathanu dovodi samo sebe u pitanje i na taj način istovremeno ukazuje na nesvest umetnosti za političku realnost. Heim Hanegbi, suorganizator mirovnih demonstracija u Jerusalimu, izjavio je 1892. u Berlinu: »Moj san je da jednog dana na Bliskom istoku ljudi svih religija i nacionalnosti žive u miru i zajedništvu. Kod Lessinga nije reč samo o brisanju granica između religija i nacionalnosti več o uklanjanju jučerašnjih moralnih kategorija - u korist razuma. Bert Brecht: Nema teieg napretka od povratka razumu. Pobeda razuma - i po Brechtu zavisi od pobede razumnog. Razum podrazumeva više od pukog racionalnog delanja. On poseduje 1 čulnu dimenziju (i zato njegova estetska izražajnost ne može biti samo higijenska simetrija).

Ljubav mladih u komadu deluje izgubljeno spram racionalnosti starijih. Reha, krštena devojka, ali odgajana u jevrejskoj tradiciji, voli hriščanskog vernika, koji je, opet, rodak islamskog Sultana. Svaka religija, svaka nacionalnost, zabranjuje ostvarenje te bezgranične ljubavi. Madri Nathan proglašava to dvoje za brata i sestru i poistovečuje ih s drugim parovima, kojima je, od samog početka, čulno ostvarenje sopstvenih čežnji bilo zabranjeno. Uz Gang, u dalekoj Evropi, ili na Taboru su ljudi! Figure rekapituliraju, umesto nas, slično nekoj umetnički neobičnoj bajci, Lessingovim Štihovima, koliko je neostvariv apel parabole s prstenovima, citirane po Boccacciou □ Hansgünther Heyme / Dramaturgie.

Moje ime je Gotthold Ephraim Lessing Imam 47 godina. Imam jedno dva tuceta lutki napunjenih strugotinom, koja je nekad bila moja krv, sanjao sam san o pozorištu u Nemačkoj i razmišljao o stvarima koje me nisu zanimale. Sada je sve to prošlost. Juče sam primetio mrlju smrti na svojoj koži, deo pustinje: otpočinje umiranje. Odnosno: biva brže. Nemam ništa protiv toga. Jedan život je dovoljan. Preda mnom su se redala nova doba, jedno za drugim, iz svih pora krv curi kao znoj, kap po kap. Istorija ulazi u cilj na mrtvim konjima, Video sam pakao žena odozdo: Žena na omči, Zena s razjapljenim kucavicama, Žena s over-dozom SNEG NA USNAMA, Žena s glavom u

plinskoj pećnici. Trideset godina pokušavao sam da se održim nad ponorom, bolesnih piuca od arhivske prašine i smeča koje se širi iz knjiga, prigušeno mojim sve večina gađenjem prema literaturi, spaljeno mojom sve večom nostalgijom za čutanjem. Zavideo sam gluvonemima na njihovem miru u žamoru akademija. I u krevetima mnogih žena, koje nišam voleo na njihovom gluvom snošaju. Počinjem da zaboravljam svoj tekst. Ja sam sito. Sve više reči propada kroz njega. Uskoro neču čuti ni jedan glas osim svog, koji traži zaboravljene reči. O Heiner Müller, Život Gundlinga Fridricha von Preussena Lessingov san krik

144