Bitef

Imaju dotaciju Umetničkog saveta, pomaže im Sadler’s Wells, a uskoro će moći da primaju priloge. Veličina ansambla zavisi od raspoloživih sredstava. Smisao za posedovanje nečeg sastoji se u tome da se s tim radi što, se želi, pa je vlastita trupa Clarku omogućila da sastavi raźne niti svog života. Zeleo sam da mi se rad napaja mojim iivotom da vise ne bih bio klasiöan baletan danju i pank-roker noöu. Nema smisla da se iivot traöi na kompromise. Zeleo sam da svu energiju modnog sveta, muzickog sveta i noönog iivota, svu omladinsku kulturu ako hočeš, uloHm u rad. Body Map i Leigh Bowery mu rade dekor i kostime, Jeffrey Hinton i The Fall daju muziku a Mark E. Smith - tekstove pesama. Živi sa Dávidom Holahom iz Body Map a svi ostali su mu prijatelji, ljudi sa kojima je postao slavan, društvo ekskluzivno kao śto je bila Blumsberijevska grupa. Uostalom, izazivaju isto toliko zavisti i razdražljivosti. Rade i igraju se zajedno danju i noću. Njihov način života, možda ne previše prefinjen, ne

mora se svima dopadati, ali se bez toga ne može ako se naruči neko delo od Michaela Clarka - protivisporuka u drugarima. Charles Atlas, takođe prijatelj, napravio je za' televiziju film o Michaelu nazvan Pozdrav növöm puritánon (Hail the New Puritan) u kome učestvuje većina njihyjedan ima plavo lice ... Film je bučan, smeśan, besmislen i šokantan, sa drvećem na kome rastu pržena jaja, čuvenim golim stražnjicama, čeznutljivim krajem i ogromnim količinama raznih stvari koje se sve dešavaju istovremeno. Tu prividnu zbrku Michael naziva bogátstvom u radu. Za labudove na samrti ili śećerlemaste vile пета mesta. Ja zaista mislim da je zamisao o balerini koją hoće da bude labud, smeina. Teiim drugaöijoj vrsti lepote, a ona je vezana za stvaran iivot ili bar stvaran iivot nekih ljudi. Grubi umeci su tu da zaöude gledaoce, da ih zateknu, kao znak interpunkcje. Istina, gola dupeta me posebno ne šokiraju - bio sam prilično šokiran kad sam video öoveka kako naokoło skače u tesnom triкои. zađnjice iznenađuju i ruine su

i zabavlja nas da na taj näöin pravimo od sebe budaié. Mlade je mnogo lakše šokirati nego starije, Ijude kao što si ti, koji su proživeli šezdesete. S poštovanjem dodaje da je nas tiemoguće šokiratL Ne pokušava da diktira bilo kakvu poruku. Niitä od onog što radimo ne saopštava da mnogo ljudi umire od gladi u AfricŁ Svida mi se da mislim da je to mnogo gušće i sloienije. Prelazi na drugu temu i kaže da lako vidi smešnu stranu stvari, čak i kad izazivaju očajanje. Smrt, na primer. Verujem u reinkarnaciju, и ciklus života i smrti, kao noć i dan, ali čak i kad to ne bih verovao, ne bih se uzbuđivao. Zaista mislim da je nesreéan iivot mnogo ozbiljniji od smrti i mislim da veöina ljudi - moida grešim - może da za sebe pronađe srećan livot. Kad sam odrastać, shvatio sam hako je to lako. Sigurno sam bio okružen velikom ljubavlju kao dete kad sam tako srećan öovek. A tomu je sigumo ulilo i dovoljno samopouzdanja da se pojavljuje pred javnošću u mlohavoj baJetskoj suknjici ili prozračnoj kecelj i, sa licem islikanim hu-

buljicama i lažnim nosevima. Nemoguée je zamisliti Nurejeva u takvom obličju. Kaže daje u Njujorku igrao u travestitskom baletu: Labudovo jezero, sa brkovima, Mrtav ozbiljan. Ti su muškarci hteli da budu balerinę. Tomi se činilo mnogo zanimIjivijim nego kad devojčice žele da budu labudovi. U baletu ima mnogo pedera, ali mit kaže da su svi takvi. Ne verujem da to ima пеке veze sa tim što je neko feminiziran ili narcis. Moida je to zato što je balet stvaralački posao, a homosekśualci ne mogu da stvaraju decu. S nestrpljenjem je čekao da se vrati svojim igračima: Moje druitvo, i to je bolje nego da se mučim sa igračima koje jedva poznajem. Ako čovek i sam igra sa Ijudima, onda ih brzo upozna, čak i ako igra valcer. Mnogo se može saznati о čoveku iz načina na koji se kreće, a kada ga jednom upoznaš, onda smeš da ga guraš, muvai, rasteies, rizikuješ i onda su sivari uzbudljive. Ne bih ovo radio da ne verujem da mogu postići nešto novo. □ The Observer magazine, Razgovor vodila Maureen Cleave

Nurejev panka (...) Clark nikąd ne zaboravlja svoje klasično baletsko poreklo i pleni publiku sl'oženim kombinacijama pokreta. Svako ko napusti balet, pokušava da ga i odbaci, ali za mene je to neste veoma prirodno. To se uvek probija kroz moj näöin igrę i kroz koreografiin koju radim za druge. Kad stvara novo delo, koristi klasične korake, ali ih izvrne naopako pa izgledaju teži. Moram da bacam izazove sebi kao igraiu i sebi kao koreografit. Ne plaiim se da se bacam gore-dole ne bih liuradio neito novo. Takvih igraöa je malo. Užasno mu smetaju ljudi koji misie da nadahnuće mora poteći iz nekog drugog izvora kao na primer, Benny Hill. Ljudi ne veruju

naročito sopstvenoj maiti, gunđa. Kad mu usred nekog komada ponestane ideja, nema ništa protiv da digne гике od svega osim igrę. Sasvim lepo mogu da se oslobodim svih andramolja i prosto se upustim u dobru igr и. Ne slaže se s tim da je promenio odnos ljudi premaigri, ali dopušta daje njegova trupa privukla nőve mlade gledaoce. lako danas može da piaca sopstveni studio, svestan je da ima i mnogo drugih ambicioznih avangardnih trupa kojima je potrebna prilika da se dokažu. Zbog toga je osnovao Fondaciju Michaela Clarka da bi na taj način prikupljao sredstva za probe. Klarka iznenađuje uspeh koji je postigao i ne dozvoljava sebi daga uzima zdravo za gotovo. Plaśi li se, možda, daje postao preveliki miIjenik ustaljenog sistema? Misii daje dev et igrača u trupi suviše i żeli da taj brój pośle gostovanja u Australiji svédé na sedam. Nada se, takođe, da će moći više da se bavi eksperimentom u igri i isprobavati je u različitim sredinama - parkovima na primer.

Pošto smo zašli и konvencionalnu i priznatu oblast, nadam se da ödande moiemo da se vratimo i povedemo sobom svoju novu publiku, kaže pomalo nejasno. □ Weekend Australian Magazine, Razgovor sa buntovnikom koji je udruzio klasiku i postpank u nov blještav umetnički oblik, vodila Julie Herd

Michael Clark; The Angry Young Man with the Disposable Hair When Ballet Rambert premiered Michael Clark’s latest work, Swamp, this past June, the Sadler’s Wells audience applauded lustily as the twenty-four-year-old

choreographer took his curain calls-in miniskirt and stiletto heels. Swamp, Clark’s most sober work to date, satisfied the several London critics who had hitherto not taken him very seriously as a choreographer. But there he was, in drag, both sheepish and amused, and decidedly gawky on the high heels, almost as if he couldn't bear that people might be about to start taking him seriously. Yet many people have taken Clark seiously for years. He is primarily a dancer and choreographer, but these roles have helped establish him as an icon of postpank, gender-bending, radical chic in eighties Britain. He has modeled nude in The Face magazine, made star appearances during London Fashion Week, danced in rock videos, was featured on the front page L'Uomo Vogue, and has been photographed in a classic Twiggy pose by David Bailey. He seems to sport a new, entirely novel hairstyle at least once a month, generally with some areas of the head shaven and others dyed. Some speak of his modest, wry, quiet manners. Some who

39

I3ITI=I=

Il«~