Bitef

danput opsednut Hauzerom. Daje mu škupe poklone i započinje sa njim prepirku. U pismu od 19. aprila 1832. otprilike piše: Veoma se radujem što te je posetio tvoj prvi zaštitnik, dobri gradonačelnik Binder, i molim te da njemu, gospodinu Šumanu (sudski savetnik u slučaju Kaspara Hauzera kod Apelacionog suda u Ansbahu) i mojim ostalim prijaleljima preneseš moje najsrdačnije pozdrave. Pišem lično predsedniku i gospodinu Mejeru, čije me je pismo veoma obradovalo. Osečanja koja si ispoljio veoma su me obradovala i osečam se veoma srečnim što sam, dragi moj posinče, uspeo da te usrečim i da se dobro osečaš... Dobro znam da ču uvek uživati tvoju Ijubav i prijateljstvo, koji neizmerno obogačuju moj život, a takode znam da nikada neču prestati da ih zaslužujem, a tvoja sreča uvek če uvečavati i moju sreču. November 1831. Stenhoup je uspeo da bude neimenovan za Hauzerovog poočima. 10. decembra 1831. Po želji lorda Stenhoupa. Kaspar se seli iz Nirnberga u Ansbah. gde živi u porodici učitelja i svirafa orgulja Johana Georga Mejera, a za tu uslugu plača njegov zvanični poočim. Kaspar nekoliko nedelja prevodi u razgovorima sa lordom i Anzelmom Fojerbahom. 4. januar 1832. Anzelm Fojerbah je u svom dnevniku napisao; Otkrivam da je Kaspar Hauzer verovatno prinčevskog porekla i šaljem kraljici Bavarske (Majd), na njenu molbu (uz kraljevsku reč da če čutati), zapis o ovoj užasnoj tajni. Tim zapisom Fojerbah precizira glasine i anonimna ukazivanja, koja su najkasnije 27. februara 1829. prodrla u javnost, kada je minhenski list Našezemstvo - dnevnik za javni život u Nemačkoj, sa posebnim osvrtom na Bavarsku objavio napis pod naslovom: Nagadanja o Kasparu Hauzeru u Nirnbergu i pokušaj da ga übiju. Zatim je 13. decembra 1829, do Nimberškog suda dospela anonimna prijava u kojoj se potvrduje da je Kaspar poreklom iz bavarske prinČevske kuče. Opšle novine iz Bavarske i za Bavarsku br. 55, u izdanju od marta 1834. godine, prenose iz Hamburškog večernjeg lista zabelešku o pronadenoj boci. Oktobar 1832. Kaspara Hauzera u verskoj nastavi podučava paroh Furman. 20. maja 1833. Izvršena je konfirmacija (krizmanje) Kaspara Hauzera. Avgusta 1833. Prilikom posete porodici gradonačelnika Nirnberga Bindern Kaspar je upoznao njegovu svastiku gospodu Kanenvurf, koja živi u Beču. Na dan 12. oktobra 1833. godine na-

pisao joj je osečajno pismo: Nirnberg, 12. septembra 1833. Najdraža. nezaboravna prijateljice! U mislima sam Vas pratio do Nojmarka. Sada zbogom, moja najdraža. Moram i sada u mislima nekoliko časova da se odvojim od vašeg dobrog srca, jer moram otiči sa gospodom gradonačelnicom u Gradsku kuču da tamo sredim svoje stvari. Ah! Kakav bol danas oseča moje srce što mora biti odvojeno od tako dobrog i iskrenog srca kao što je vaše, i da ga ne može pratiti do Regensburga kako bi se uverio da li je dobro srce još uvek zdravo i srečno i da li če sa svojim drugim srdašcem zdravo stiči do Regensburga. Ipak. srce mi je olakšano utehom da mogu gajiti slatku nadu da čete mi, moja najdraža, javiti da li ste zdravo i srečno stigli u Regensburg. Ansbah. ponedeljak, 16. septembar Dobro jutro, najdraža prijateljice! Sada je pola sedam. Idem da uzmem knjigu za vas da bih je mogao spakovati i poslati. O. radosti? Šta sam dobio kad sam se vratio kuči s knjigom. Vaše drago pismo. Ono je za mene novi dokaz vašeg trajnog prijateljstva; jer iz njega vidim da Vi i iz daleka mislite na svog istinskog prijatelja Hauzera. Primite za to moju najiskreniju zahvalnost i budite uvereni da urnem da cenim vrednost takve prijateljice. Ako mi Bog bude podario život i zdravlje, to ču na proleče i na delu pokazati u Beču. Iz pisma vidim da ste svoje prijatelje zatekli zdrave u Regensburgu, što me iskreno raduje. Budite uvereni da mi je još teže palo što sam morao da se uzdržim od suza kako vam ne bih još više otežao rastanak. Moram prekinuti pisanje, jer mi za nepunih pola časa počinje nastava. Na kraju vam vaš verni prijatelj šalje još posebna tri poljubca. Sada još samo da vas uverim da nikada neču prestati da budem vaš istinski verni prijatelj Hauzer. Sliku i drugi portret dobičete kroz nekoliko dana. danas nemam više vremena da spakujem kako treba. Pozdrav Pepiju. Na omotu pisma stoji: Molim Vas, najdraža prijateljice, da sami pročitate ovo pismo. 14. decembra 1833. Kaspar je te nedelje ustao. kao i obično, oko osam sati. Do devet je trajao čas veronauke kod paroha Furmana, a zatim je otišao u Apelacioni sud, gde je dobio privremeni posao kao pisar. Oko 12.30 sati. kao i obično, došao je na ručak u kuču Mejerovih. Posle ručka pomogao je parohu da zalepi malu kutiju koju je kao božični poklon namenio parohovoj ženi. Kad je paroh oko 14,30 sati pošao u crkvu. Kaspar ga je napustio

da bi, uprkos lošem vremenu, otišao u dvorski park. Posle 15.30 sati neko je nestrpljivo zazvonio na kučnim vratima Mejerovih. Kad je gospoda Mejer otvorila, Kaspar je uleteo u učiteljevu sobu. On je otkrio ranu na levoj strani Kasparovih grudi. Na Mejerovo pitanje, Kaspar je odgovorio: Išao u dvorski park - Čovek - Ima nož - Dao kesu Übo - Ja trčao što se može - Kesa još uvek tamo ležati i zatim: Čovek - Dogovoren sastanak - Pre podne Gradski sud (iz Mejerovih iskaza kao svedoka). Mejer. koji smatra da je Kaspar ranjen u atentatu koji je sam inscenirao kako bi ponovo pobudio njegovu pažnju koja je unekoliko opala, došao je sa Kasparom do mesta u dvorskom parku o kome je govorio. Kaspar se, medutim, na putu onesvestio, pa su ga vratih u kuču gde ga je pregledao dr Hajdenrajh. Njegova dijagnoza je glasila: povreda od smrtonosnog üboda. Policija više nije mogla sa sigurnošču da utvrdi trag nogu u dvorskom parku zbog toga što je napadao novi sneg. Pronašla je kesu o kojoj je govorio Kaspar i koju mu je stranac dao pre nego što ga je ranio. U njoj je bila cedulja u kojoj izvmutim rukopisom stoji: Hauzer če vam točno opisati kako izgledam i odakle sam. / Da bih Hauzeru olakšao stvar, ja ču sam reči odakle dolazim. Dolazim sa - bavarske granice na reci - čak ču vam reči i ime t M. L. O. 17. decembra 1833. Kad se Kasparove stanje tri dana posle ranjavanja znatno pogoršalo. uveče je pozvan paroh Furman. Poslednje reči, kao i prve. prošaptao je u očevo ime. Kad se Kaspar svima zahvalio za učinjena dobročinstva. Furman je - prema Mejerevom kazivanju - izgovorio reči utehe. .., koje je zaključio: Oče, neka ne hude moja, a Hauzer je dopunio: Več tvoja volja! Daje. kad je tako govorio, još bio pri punoj svesti, zaključujem iz toga što je na pitanje: Ko je izgovorio ove reči?, odgovorio: Hristos, naš spasitelj, a na pitanje: Kada? odgovorio je: (prilikom) svog razapinjanja na krst. Posle toga bio je sasvim miran. Samo je još izgovorio reči: Umoran, veoma umoran, moram još da obavim veliko potovanje?, okrenuo se na desnu stranu i umro. 19. decembra 1833. U listu Nürnberger korrespondenten (broj 353) može se prečkati sledeča posmrtnica: Nema više Kaspara Hauzera, mog voljenog štičenika. Umro je u Ansbahu, prešle noči oko 10 sati od posledica ranjavanja koje je 14, ovog meseca izvršio neki potajni übica. Za njega, žrtvu stravičnog neljudskog roditeljskog ponašanja, sada su

rešene sve zagonetke koje je providenje povezalo sa njegovim jadnim životom. U večnom proleču s one Strane pravedni Bog če ga bogato nagraditi zbog uskračenih radosti detinjstva. potkopane snage mladosti i zbog uništavanjaživota, koji gaje tek u preteklih pet godina uzdigao do nivoa svesti o čoveku. Neka je mir pepelu njegovom! Nimberg. 18. decembra 1833. Gradonačelnik Binder.o

O životu Kaspara Hauzera - po sopstvenom pisanju U februam 1829. godine nastala je nova verzija biografije Kaspara Hauzera, koju je Stenhoup objavio u svojim Materijalima (1835. godine). Saopštio grofu Stenhoupu gospodin predsednik Fojerbah. Verno originalu, naznačeno je u sadržaju Materijala. Tekst je objavljen i u Domerovim Saopštenjima (1831, godine). uz primedbu: h trečeg pokušajo, u februaru 1829. godine, u kome se uočava školovnni, ali još uvek izrazito prirodni i naivni način pisanja. Odstupanja izmedu ova dva prikaza (sledi Stenhoupov) neznatna su. Zatvor u kome sam morao živeli do svog oslobođenja bio je otprilike šest do sedam cipela dugačak, četiri širok i pet visok. Čini mi se da je pod bio dobro utabana zemlja, na prednjoj strani bila su ugradena dva drvena prozora, koji su delovali potpuno črno. Po podu je bila rasturena slama na kojoj sam sedeo i spavao. Noge su mi bile pokrivene od kolena naviše. S moje leve Strane napravljena je rupa u zemlji, u koju je bio uglavljen lonac. Na loncu je bio poklopac, koji sam uvek morao da skinem i lonac ponovo da pokrijem. Odelo koje sam nosio u zatvoru sastojalo se od košulje i kratkih pantalona, kője nisu imate zadnji deo da bih mogao da obavljarn svoje potrebe, jer nišam mogao da skinem panlalone. Hozentregere sam nosio preko golog tela. Preko toga je bila košulja. Hranili su me samo vodom i hlebom. Ponekod nišam imao dovoljno vode. Hleba je uvek bilo dovoljno. Jeo sam malo hleba jer se nišam krelao. Nišam mogao da hodam, nišam znao da bih mogao ustali jer me niko nije učio da hodam; nikada mi nije palo na pamet da ustanem. Imao sam dva drvena konja i jednog