Bitef

stvarnosti, s borbe protiv Turaka na unutrašnje sukobe u Crnoj Gori izazvane iznenadnom pojavom »cara« u crnogorskoj sredini. U njemu ima manje poezije nego u »Gorskom vijencu«, ali vise konkretne stvarnosti i svakodnevnog života, vise realizma i kriticnosti u slikanju ponašanja pojedinaca i kolektiva. U njegovoj misaonisti nema toliko visoke sentencioznosti ni univerzalnih tema, ali ima u izobilju praktične životne mudrosti. U njemu je u sliku crnogorske heroike unesena komična dimenzija. Ako je »Gorski vijenac« romantična herojska poema u dramskom obliku, »Šćepan mali« herojska je komedija [I. Sekulić je čak u njemu videla neku vrstu »građanskog pozorišnog komada«], Njegošev zaokret od romantizma ka realizmu. □ Jovan Deretić, »Istorija srpske književnosti«, Nolit, 1983.] Nov stil Lična drama. Njegoševa priroda pocivá sva na jednoj unutrašnjoj drami: na stalnom sukobu velikog idealistę i gorkog skeptika u njemu samome. U Njegošu žive и isto vreme vitéz koji ne može da živi bez ideala, koji zaneseno ide iz podviga и podvig i filozof koji ironično gleda na to i

za koga »zadatak je smješni Ijudska sudba«. Patriotizam, sloboda, blagostanje njegova naroda - to je njegov ideal. I on nije samo najlepše stihove о tome napisao, nego je istinski dao život za to. Da pomogne ustanku u Bośni, onda kad jedan drugi srpski knez [Miloš] praktično i računski utvrđuje svoj ugled kod sultana, on uleće ślepo и borbu. Pomaže Sorbi protiv Smail-age, otvoreno izražava svoju mržnju na Türke, iako mu to kao diplomati nanosi štetu, poziva и štampanom proglasu Dalmatince na vernost Jelačiću, a cara austriskog i ne pominje. Iznad svega ceni narodnu poeziju, ideal mu je Obilić, njegov moral je kult casti i junaštva, a ništa tako ne mrzi kao kukavičluk i tiranstvo. On и sebi nosi svoga Vuka Mičunoviča i opija se junaštvom kao i on: »Junaštvo je car zia svakojega«. Ali ujedno u Njegošu živi i njegov vladika Danilo, koji sve duboko i daleko vidi. On vidi najveće zio svoga vremena; umrtvljenu i lenu Evropu, koja se zabavlja, gleda svoje siine interese, nesposobna da resi problem slobode hrišćana naßalkanu. Evropa je bila bogata, a njegov naród sirotinja. Kad mu każe da Napoleon 111 neće nitri meseca vladati, ako se pregiasi za cara, vladika se smeši gorko i kaže: »Hoće bogme...« I zato što je sve to znao, ovaj se vitéz savija i ponižava, ustupa Austriji svoje manastire [Stanjeviće i Maine] sa krvavim