Bitef

se on intimno ne tice. Da bih se izvukao iz mojih ruševina, morao sam leteti. I Jeteo sam. U onom razrušenom svetu boravim jos samo preko sećanja. 5. I carevi zemaljski s njom se kurvaše, i trgovci zemaljski obogatiše se od bogatstva slasti njezine. 6. EVROPSKA NOĆ Klompe su se začule i zagluhle Hodnikom uskim gde čkilji žižak, Taj žižak tako tih i smeran. Spi logor, spavaju barake, Sto hiljada evropskih logora spava. Gradovi su zamračeni i mutni, Reke su tamne i mukle, Nemaju stari svetlosni val, Nemaju drevni veseli ukras (Svetlost je naš izgubljeni adiđar, Starinski dražesni nakit Koji su skinuli sa noći). Noč leži naga, bezmerna, bremenita, Veča i gorostasnija nego ikad, Teško diše i isprekidano U porođajnim mukama. Za mostove se drži umornim rukama tankim. O, opljačkali su, obesvetili veliku čarobnu raskalašnu noč. Ona je bleštala u svetlosti mlazovitoj, Kaćiperka, Gde god je treperio ma čiji uzavreli nerv. Gde se god iskrio misaoni snop, Gde god se pomaljao, makar šljokicom, osećajni spoj, Njihala se ona u sjaju, Ljuljala u zračju, i vitoperila. Zamračili su Evropu kao šumu četinarku, Kao planinsko selo u vlažnom podnožju gorja, Kao pijano morsko bludište, U memljivom jendeku pristaništa. Sklonili su nas u milionske čopore Da nam svedočanstvo bude oskudnije Ko šta čini, s kim čini i gde... Da nam čirevi očiju iscure iz lobanja

Izgubljeni u nedokučive paučine odnosa. Naša bunovna misao Ustaje sa robijaškog ležišta I svojim oskudnim, potištenim bles kom Htela bi da obasja prostranstva I da rastera utvari. 7. I čuh glas drug! s neba koji govori: Lziđite iz nje, narode moj, da se ne pomiješate u grijehe njezine, i da vam ne naude zla njezina. 8. Jer grijesi njezini dopriješe tja do neba, i Bog se opomenu nepravde njezine. 9. Rat je najprije nada da će jednome iči bolje, potom iščeldvanje da će drugom iči lošije, pa zadovoljština da ni drugome ne ide bolje i, napokon, iznenađenje da i jednom i drugom ide sve lošije. 10. Koliko se proslavi i nasladi toliko joj podajte muka i žalosti; jer govori u srcu svojemu; sjedim kao carica, i nijesam udovica, i žalosti neću vidjeti. 11. Moral koji se ne zalaže Veliki je Moral Posmatranja Moral dobrog Uočavanja i Iznošenja stava. Samo Iznošenje je stavna osuda Svih prestupnika viših od ljudskih zakonika. U takvom danu veselih Retora Sija Ironija, oštrobrida Satira. Na pozornici vedrog neba, Cjeline, Oblačića, pristižu Gromovi Uvida, Formuladje ¡gara; Burleske ljudstva, Groteske božanstva. To su ocjene Morala koji se ne zalaže, Koji je bezrazložna Poezija veoma jakih razloga. Suštine ljudskih istorijskih potreba sežu do Ovdje. 12. Zato će u jedan dan doći zla njezina, i smrt i piac i glad, i sažeći će se ognjem; jer je jak Gospod Bog koji joj sudi. 13. Sve u svemu, boriše se, neki i verujuči, pro domo, sve u svemu... Neki brzi na oružju, neki zbog naravi lude, neki iz straha od slabosti,