Bitef

koža nosoroga, Commedia Tempio, Smrt upravnlka. Woyzeck, Orfejeva lestvica, Anatomija zveri, Habakukk kommentari, Vetar u džaku, Repli du Temps, Cuvari, Posle ponoći, Fihzofi... Godine 2004. završava svoj treći ( Repli du Temps, Posle ponoći) celovečernji komad Eden, u rodnom gradu Kanjiži, sa kojom kreće na turneju. I dalje se aktivno bavi grafikom, ilustrator je knjiga Rolana Barta (Roland Barthes) i Milana Kundere. Godine 2006. biće kodirektor Avinjonskog festivals. Milan Mađarev Od mita do pozorišne (ne)stvarnosti RAZGOVOR SA ČUVENIM „ EVROPSKIM REDITEUEM JOZEFOM NAĐEM Razgovor sa Jožefom Nađem nastao je posle jugoslovenske premijere njegove prve solo predstave Dnevnik jednog nepoznatog. Pftanje: U intervjuu koji smo radili tokom BUEF-a pre nekoliko godina govorili ste o lokalnim mitovima i događajima u Kanjiži. Koji su to lokalni mitovi i događaji koji utiču na sadržaj vaših predstava? Odgovon Lokalni mitovi su za mene povezani sa likovima koje sam poznavao ili sam čuo za njih iz Kanjiže. Jedan od njih, Duši, nedavno je umro. On je bio berbenn, ali je dugo živeo kao klošar i nije imao priliku da radi. Ali ako bi neko samoinicijatfvno hteo da se obrije, on je bio uvek spreman. Tu je bio i Ciganin Bebe, koji je isto umro. On je uvek bio sa svojom gitarom, na kojoj nije umeo da svira, ali je uvek zarađivao u kafanama, naročito na kartama i svojim pričama, Zatim Tatuš i žena Baćuš Vituš, koja je nosila sve svoje stvari na kolicima kroz grad i radila po kućama svakakve poslove koje je nalazila. Moji vatrogasci (smeh), naši vatrogasci koji su s početka veka bili prvaci sveta u Torinu. Na mene je uticao i pies pijanca koji sam video na jednoj svadbi. On je bio toliko pijan da nije mogao da hoda unapred, već je uvek padao unazad. Hteo je da sustigne svadbenu kolonu koja je išla od Crkve do Gradske kuće. Njegov pies je za mene postao apsolutni pies, najlepši, najsavršeniji pies. Puno, puno vremena sam analizirao te pokrete, koji su bili u isto vreme povučeni u vise pravaca i na tehnici kako da se to napravi. A tu je i lik, koji se zove Deska. Pitanje: Definicija pozorišne antropologije po Eudeniju Barbi (Eugenio Barba) je da ona uči o osnovama glumačke ili piesacke tehnike kroz kulturnu perspektivu. Kakav je vaš odnos prema pozorišnoj antropologiji? Odgovor: Za mene je bio veoma važan susret sa različitim kulturama i pozorišnim tendencijama u Parizu osamdesetih godina. I ne samo da sam te kulture i pozorišne tendencije mogao da pratim na nivou predstava nego i konkretno u ateljeima, u čemu sam godinama učestvovao. Veoma važan je bio rad sa Japancima, pogotovo buto plesačima. Jedni su došli iz No teatra, kabukija a drugi iz buto iskustva ali svi su imali nešto veoma duboko i precizno u svom tehničkom nivou. Nekoliko godina sam radio te vežbe hodanja.

To su No tehnike - kako da se uhvati pod sa stopalom i disanje iz različitih vežbi. Posle sam se susreo sa kontakt-improvizacijom, koja je došla iz Amerike, Stiv Pekston (Steve Paxton) je pies kombinovao sa aikidoom, borilačkom veštinom kao temeljem. To je godinama bilo veoma važno i uz kontakt-ples pomenuo bib i izučavanje pokreta životinja. I dan-danas posmatram mačke i ptice; to je jako važno. U isto vreme radio sam sa Etjenom Dekruom, koji je posle gledanja predstava sa Balija i indonezije mogao da shvati pristup marionetskog koktela, živog materijala čoveka kao marionete, I onda je izgradio svoj celokupni sistem. Zajedno su se lepo uklopili. Ja sam to skoro do kraja pratio, a odustao sam u ono vreme kad sam osetio da će to biti suviše, Suviše informacija za telo nije dobro, jer može da utiče na taj naturalistički pokret, koji bliži animi daje jednu animalnu kvalitetu. Bio sam kao stari tatarski konjanik Pitanje: Dali sve vaše predstave karakteriše različita vrsta energije? Odgovor: Sad silazim sa konja, rekao bih. Prvobitno sam bio kao stari tatarski, mongolski ili madarski konjanik zajedno sa konjem. Ta silovita energija je bila karakteristična za mene. To je trajalo petnaest godina - biti na konju. Sada silazim sa konja i peške počinjem da analiziram te bliže energetske kombinacije. Tu nema kraja radu i analizi i sve vise radim u odnosu sa elementima. Sve vise razmišljam i pripremam te kvalitete koji su u vezi sa vodom i osnovnim elementima. U tim nivoima sada nalazim takve nijanse koje su do sada bile samo ponekad dodimute u mojim predstavama. Pitanje: U vašim predstavama gajite princip prisutne odsutnosti i odsutne prisutnosti. Ujedno ste i izvođač i intro posmatrač. Kako ste razvili taj pristup i da li ga prenosite na druge? Odgovor: Ja pokušavam. Ono što je najteže za mene je što nismo na istom nivou i nikada nećemo biti. Nikada nismo stigli do tog kvaliteta u celom ansamblu. Na torn terenu gubim, ali na drugom terenu, gde ulaze druge činjenice, na planu iskustva drugih, na primer kod izvođača, dobijam. Životno i profesionalno iskustvo, ali naročito životno, to me veoma interesuje, jer dodaje neke neslućene kvalitete i evidencije. Za mene je to ono što se ne može i ne treba imitirati. Model ne dolaz: ni iz koncepta ni iz drugih iskustva, nego od samog sebe. I na tom putu nadoknadujem taj nedostatak kolektivnog kvaliteta izvođača. Pitanje: Da li je vaš prvi solo performans Dnevnik jednog nepoznatog izraz vaše želje da od početka do kraja napravite sve baš onako kako ste zamislili? Odgovor: To je bio moj prvi cilj. I sada sam već počeo da radim koncept drugog komada koji će biti malo duži jer sam svestan toga da se može stići najdalje kada si sam. To neću uraditi nasuprot kolektivnom radu već je to paralelni, sopstveni put u kome znam da mogu ići baš do tačke kojoj težim. Znam da će mi sve moje iskustvo i ceo moj život biti dovoljni da bih stigao do tog kvaliteta. Kad sam govorio o tom sopstvenom jeziku, to je teren gde se zanat i pokret mogu izraziti najčistije, Tu nema kompromisa. Tu ima samo volje i rada i taj teren je najadekvatniji. Od ove godine sam počeo i do kraja mog života sad ću nadam se imati snage i prilike u raščišćivanju sopstvenih