Bitef

najplodnije i najsveobuhvatnije takeover umetnosti, koja se preuzimanjem i provlačenjem kroz mnogo dezinfekcionih voda, kao tvrdo drvo - glača do visokog sjaja. U jednom trenutku, takav razvoj stvari dovodi do novih artefakata u umetnosti, koje od tada pa nadalje postaju standard. Nađove predstave su sada formalno onakve kakve će mnoge biti tokom sledećih dvadeset ili trideset godina. Ono što dodatno fascinira u estetici Jožefa Nađa jeste određena redukcija u izrazu, redukcija na bitno. Medutim, iza nje se ne pojavljuje nikakva pretencioznost i oholost Umetnik veoma često, da bi izneo jedan zaista svoj grumen, mora da gradi konstrukcije koje nisu njegove, kojih bi trebalo da se stidi. To neki put radi iz lenjosti, neki put iz konformizma, neki put iz nemoći, a nekad iz čiste statike, da bi imao konstrukciju koja nosi stvari, žive i nežive. Retki stignu do one prelomne tacke iza koje mogu da stanu iza svih delova, iza svakog detalja svoje tvorevine, i da sa punim integritetom odgovaraju za svaki aspekt Da bi se to dogodilo, sve mora biti očišćeno i bez ijedne gluposti i sramote. Takav posao predstavlja istinski, autentični angažman, bolni proces kidanja i odbacivanja. Koliko je samo teško pri torn izbeći prepotenciju, ostati skroman i običan, znaju samo oni koji su se sa na torn putu nebrojeno puta sapleli o različrte večno iste prepreke. U potrazi za skrivenim gubitkom u prirodi i životu, međutim, uspevaju samo takvi, Nenad Prokić JOŽEFNAĐ Cinim ono što nepresušno nadolazi iz mene. Po sredi je stalna spremnost, stalna ispunjenost Neprestano traje to emitovanje odnekud s visina, tu sam da ga odrazim ili propustim kroz sebe. Prvo se zameću - u zahtevu za formom, u žudnji za njenim zadobijanjem - tek dve-tri slutnje, A kad dođe vreme održavanja proba, posegnem za njima, za tim beleškama, i pokušavam da uobličim neku dramaturgiju. Svu svoju energiju i vreme posvećujem tome, ne bih li sve pročitane stvari, sve pribeležene, videne stvari pretočio u slike, u pokrete, Jedan takav komad, jedan jedini takav komad želeo bih da napravim u kome bih s par motiva uspeo to da postignem, sve da izrazim uz minimum slika i drugih poštapalica.

Zapravo sve odavde i police, najvažniji motivi su nastali ovde, baš kao i teme. Uz to, reč je o sobi moga dede i o njegovom stolu. U svakom mom komadu nalazi se sto, kao neko središte. U dedinoj sobi bio je jedan takav stočić. Tada, u detinjstvu, delovao je ogromno, s jednom donjom policom, pokriven stolnjakom, a na toj polici lezale su pozajmljene knjige, koje sam ja, kao dečak, uvek krajnje radoznalo otkrivao. Uvek se radilo o drugoj knjizi, i to je za mene bio ključ sveta, njegove vratnice. Otac mi je bio tesar. Nakon svih ovih godina izvlačim korist od gledanja kako se obraduje drvo, od uočavanja odnosa majstora prema svom radu. Ta radenostsama po sebi lebdi ispred mene kao fantastičan primer. Zapravo sam izuspomena rasplitao suštinu, sve ono što želim da uprizorim, koga to želim da iskažem. Dakle, čovek uvek nekako pokušava da preosmisli sopstveni život Kanjiža je za mene uvek bila neiscrpni majdan, i dan-danas je to ostala.

Photo: Robert Reves