Bitef

pomoću jedmstvenih zvučnih objekata - skulptura koje sam kreira i stvara, uspostavljajući svojevrstan energetski prostor uzajamnog preplitanja intelekta i duha u jedinstvenom obliku meditativne ravni. Zvuci koji se razlivaju iz instrumenata oblikuju "vizuelno-akustičko-teatralnu sliku". Učestvovao je na brojnim samostalnim u grupnim izložbama i nastupao na svojim jedinstvenim koncertima u zemlji i inostranstvu. Imao je stotinak televizijskih nastupa, intervjua za radio i novine, u kojima je izlagao svoj specifični umetnički angažman, Clan je Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, udruženja likovnih i primenjenih umetnika Vojvodine, Udruženja estradnih umetnika Vojvodine.,. Dobitnik je vise nagrada u zemlji u u svetu. Zivi u Novom Sadu (umetnički ateljei na Petrovaradinskoj tvrđavi), i u vili 'Popovica" na Fruškoj gori. POVODOM JEDNOG INTERVJUA POKRENUTE UNUTRAŠNJE SLIKE: BEN MIRO TRAGANJE ZA MITSKIM KORENIMA "Fotografija, kao scenski prizori iz nekakvog 'pozorišta snova', pomaže mi u potrazi za svojim unutrašnjim svetom koji, kad ga dotaknem, veličanstveno oživi i ima potrebu za uspostavljanjem odnosa sa publikom. Taj svet nataloženih uspomena pomaže mi da dotaknem i ovekovečim život malih naroda, da zaustavim vreme koje neumitno prolazi, i zagrlim ceo svet", kaže Ben Miro. Njegova neobična "foto-mstalacija", pod nazivom Panem et circenses (Hleba i igara), sinoć je otvorena na umetnikovom imanju, u ruševinama stare, napuštene krčme, po mnogo čemu "mitskom mestu", koja se pod širokim nebom Vojvodine, pretvorila u uzbudljiv svet prizora iz jednog fotografskog ateljea, specifične atmosfere u kojoj kao da se susreću, dotiču i presecaju nadrealne veličanstvene vizije - uzbudljivi prarituali nestalih svetova, davno zaboravljenih predaka... INTERVJU SA MIROSLAVOM BENKOM Zašto Hleba i igara? Ostalo je zapisano da je, navodno, Juvenal Decim Junije (oko 58 140), rimski pisac koji je u svojim satirama iz vremena Domicijeve vladavine, pošto je izvrgavao ruglu pokvarenost društva svog doba, uzviknuo nezadovoljnoj svetini: "Panem et circenses" - (Hleba i cirkusa), odnosno igara. Čuvena izreka bila je upućena kao prekor svetini zbog neshvatanja viših životnih vrednosti.

U tom smislu, prisetivši se stare Juvenaiove izreke, u potrazi za svojim "mitskim prizorima", dao sam naziv Hleba iigara jer, čini nam se, da, ono što je Juvenal izrekao kao poruku, pogotovo u današnje vreme, svima nama najviše nedostaje. Hieb je nešto bez čega se ne može, all i gra je nasušna potreba čoveka, baš kao i sam hieb! Zato, u našoj prastaroj žitnici Vojvodini, kroz igru, prizvao sam "emocionalno pamćenje", izmišljao i beležio rituale povezane sa kultom hleba, jer još "kod manihejaca hieb je smatran za metafizički, nad-materijalni simbol". U rimskoj kulturi hieb je postao simbol svakodnevne stvarnosti: "panis quotidianis", a prema starom slovenskom običaju, "hrišćanin treba da se moli samo za ono sledovanje hleba koje mu je predodređeno nastupajućim danom"; zbog toga, pre početka svake instalacije "pozorišta snova", hieb ćemo deliti posetiocima, da bi ga bilo uvek - da bismo ga simbolično, kao novu energiju, podelili sa Ijudima čitavog sveta. Ova postavka Panem et circenses, rekonstruiše imaginarni svet "uhvaćen i ovekovečen" u jedinstvenom trenutku. Odakle potiče taj svet? Panem et circenses je u suštini scenosled oniričkih isečaka, protok svesti asocijativnih simboličkih prizora u potrazi za svojim korenima, “dušom svoga naroda", izgubljenim zavičajem, prohujalim vremenom, svetom koji se uzajamno dotiče, prožima, prepliće, dopunjava i poništava, koji lebdi između neba i zemlje, između čežnje i ushićenja, između fantazije i osećanja, između snova i stvarnosti - to je potraga za sopstvenim identitetom. Istovremeno, to je izmišljena, imaginarna vizija života, sećanje na seni “davno zaboravljenih predaka". To je drama jednog naroda. Sve je to pomalo nedodorljivo, pokojno i sveto! Pri postavci svoga dela, šta vam je bila osnovna ideja? Ideja mi je bila da se osvrnem u prošlost, da svoju imaginarnu viziju sveta ponovo dozovem, oživim, dotaknem ispod nataloženog vremena, dignem ispod praha, vinem u oblake i ovekovečim. Da "propevam glasom" svojih prapredaka, progovorim jezikom veličanstvemh poetskih prizora, snažnih atmosfera i strasti, jezikom obrednih, ritualnih slika nalik na one bizarne priče iz narodnih predanja, da se osvrnem na vekovne običaje naroda, povezane sa mitovima i legendama, sa kultom hleba. Ideja mi je bila da za sva vremena sačuvam i ovekovečim taj nedodirljivi svet fantastičnih slika koji, negde u meni, duboko, mirno i dostojanstveno ćuti. Želja mi je bila da pomoću govora čovekovog tela, u kojem se nataložila vekovna energija istorijskog vremena, prizovem etnos i dotaknem mitos, kako bih ga sačuvao od agresivne globalizacije sveta koja sve vise preti da ugrozi običaje, i tradiciju malih naroda, da ugrozi planetarno pravo na raziičitost. Da ugrozi bogatstvo Zemlje.