Bitef

RAZGOVOR SA BUGARSKIM VOZAČIMA NA DUGIM PRUGAMA (intervjue radila Diana Ivanova 2005. za Cargo) Vladimir Bulgarov, 52, vozač od 1973; od 1980 vozač kamiona Tokom osamdesetih radio je za jedinu međunarodnu špeditersku kompaniju SOMAT. Tada je obavio svoje najduie putovanje -45 daña - doTeherana. Kuda ste putovali? Poslednjih 5 godina uglavnom sam putovao Evropom: Nemačka, Belgija, Holandija, Luksemburg, tamo i natrag svake druge nedelje. Posiednje odredište je bio Amsterdam. Je li vaš posao uzbudljiv? Najzanimljivije je bilo početkom 1990-tih kada je podnjala demokratija: Moskva, Kazanj, Niini Novgorod su se bolje plaćali, kao i Iran i Irak. Lično sam poznavao dvojicu vozača koji su prošle godine übijeni u Iraku, ali iivot ¡de dalje. Kao vozač, idete tamo kud vas šalju. Je li iko ¡kad odbio da ide tamo kuda su ga slali ? Da, 1981 -1982, za vreme prvog Zalivskog rata, niko nije hteo da ¡de u Iran, preduzeće je nudilo bonus od 500 dolara. Izrael je isto bio opasan. I Afganistan (u ratu sa Moskvom tada). Da liste se lično osećali u opasnosti? Na Kosovu su me zaustavili, pa sam 2 daña proveo okruien Ijudima sa mašinkama. Albanci su drugačiji narod, drugadja vera. U Jugoslaviji je isto bilo opasno. Policija me je 32 puta zaustavijala izmedu Niša i Prizrena.Traiili su cigarete i aikohol, svi su imali mašinke. Dao sam im što sam vise mogao Marlbora. Na povratku sam mogao da im dam samo pare, vise nisam imao cigareta. U Sovjetskom Savezu su isto koristili mašinke. Bilo je opasno Novgorod, Kazanj, Moskva isto - nikad ne znaš ko je ko, ko stoji iza preduzeća s kojim radis, jednom su pucali na vlasnika, momei na benzinskoj pumpu... Sta nosite na put? Žena mi spremi pečene piliće, to jedem na putu tamo, a za povratak nosim konzerve, salame. Uvek nosim noi, ranije je bio veći, sad je manji. Uvek nosim nešto za piće - flašu rakije (loze), mi, vozači, se često okupljamo. Nosim i ikonu Bogorodice, ikonicu, ja nisam vernik, ali mi ju je dala moja iena, ona ide u crkvu sa ikonom i onda mi je da. Imam i jednu ikonu iz časopisa pored kreveta, paje noću ponekad pogledam i pomolim se. Pitam se, zaboga, da li nam Majka božija oprašta? Jer mi stalno animo grehe: ustvari bi trebalo da napravimo odmor na svaka 4 sata voinje, ali to nikad ne radimo. Šta donosite kući izinostranstva? Kreme za lice, deterdiente... manje odela u posiednje vreme. Imam dve kćeri, one stalno hoće nešto što bi nosile, ali im retko kupujem odeću.

Tokom 1980-tih i 1990-tih donosio sam koine jakne izTurske (tamo su koštale 20-30 dolara komad. Moja žena ih je prodavala za 300-400 leva). Šta nosite и inostranstvo? Vino- i konjak «Slunčev Brjag». Poljad ga mnogo vole kao suvenir sa Crnog mora. Jednom su me na mađarskoj granici uhvatili s 50 flaša konjaka, Dao sam im 2-3 fiase i sve je bilo OK, ali su mi rekli da to više ne pokušavam i više nikad nisam to uradio. Ponekad flaše procure pa ceo kamion bazdi na konjak. Da li je voziti kamion prestižan posao? Da li se mladi interesuju za taj posao? Mladi traie poslove gde se ništa ne radi. I, znate, to je zanimljiv posao, ali kad to stalno radite, nije baš uvekzanimljivo. Nije teško voziti kroz neku zemlju, problem je samo na granici. U Srbiji, za vreme rata, Srbi su na ñas bili tako besni da su me zadriali tri daña jer nisam ništa hteo da im dam, Jednom su me isto izveli pred sud u Novom Sadu. Policajci su pitali: što ne ¡des autoputom? A nismojer nismo hteli da platimo-treba platiti skoro 80 evra putarine. Kad sam bio miad, maštao sam da vidim čitavu Evropu. Odonda sam mnogo video, samo Portugal nisam video. I Englesku. Nemci su najstroii. Ako nešto uradiš pogrešno, moraš da budeš kažnjen. Nemci i Francuzi su vrlo civilizovani - nikad ne traie pare ili nešto tako... Srbi, Rumuni i Madari - uvek ti nešto traie. U Rumuniji uvekspavamo na parkiralištima na kojima se placa jer je drukdje suviše opasno. Sada opasnost dolazi od izbegiica koji pokušavaju da se krišom zavuku u kamion. To mi se jednom desilo, u Belgiji, nedaleko od Brísela kada se nekoliko njih noću sakrilo u kamionu na benzinskoj pumpi, a primetili smo tek 20 km kasnije. Hteli su na taj nadn da idu u Englesku. Ako su 80 km unutar Engleske, ne moieš ih više poslati natrag. Nikad nisam razmišljao o smrti. Najopasnije je bilo u Rusiji. I u Teheranu. Ali u to vreme su Ijudi bili više prijateljski raspoloženi, radili smo zajedno, čekali jedan drugog, davali znake jedan drugom. Imam malí televizor i kasetofon, Sviđa mi se srpska muzika, majka mi je iz Caribroda (dañas u Srbiji), a iena iz Kalotine. U Francuskoj ne moie da se gleda TV, programi su šifrovani, Nekoliko puta sam zadremao u toku voinje. Jednom je moja iena biia sa mnom. Ne znam kako se to desi, ali uvek se probudim, neka me sila probudi, nešto me stiti. U kamionu imam dva kreveta, tiganj i sve što treba za kuvanje, ponekad kuvamo, na parkiralištima, ali Turci kuvaju mnogo teste, oni su prijateljskije nastrojeni od ñas. U Komima na Uralu iive sasvim drugi Ijudi, iivot je drugi, vrlo su siromašni. U Moskvi su pokušali da me opljačkaju - konzerve i slično, a Rumuni mnogo kradu ako ostaviš otvoren kamion. U Belorusiji niko nije hteo da menja dolare. To mije bilo vrlo čudno jer prvi put niko nije hteo američke dolare.