Bitef

O PREDSTAVI „REPLIKA"

Posle Replike poceo sam, kao Adorno, da postavljam pitanje: moze li se poezija pisati nakon Ausvica? Dvadeset pet godina nisam postavljao to pitanje. Ziveo sam kroz tekuce stvari, i nisam osecao da zbog toga nosim nekakvu grbu: sve me je guralo u drugi svet, u drugi zivot. U Replici, kada sam unistio pozoriste do kraja, kada to vise nije bilo bavljenje pozoristem smrti vec totalna smrt, primetio sam ono sto bih nazvao pitanjem stvaralastva. Tada mi se vid izostrio za opasnost, i ja dañas zio ne vidim samo u Mefistu, vec u jedinstvu Fausta i Mefista.To zio vidim u politici, u agresiji, jer siia prelazi u nasilje, nasilje u teror. Covek tada postaje oboi. I osetio sam da je za mene gotovo s pozoristem, da ga treba traziti u drugoj sieri. Zapitao sam se kako to da izrazim - da li recima? Ali, ree se interpretira. Ili, kako Dante kaze: Reci su nepovezane, neskladne, samo su cinjenice neosporne. Voda, vatra, zemlja, vazduh, slabost, nasilje. To je Replika. Sve ima svoj kraj, samo Ijudi zive. Preporod ce uvek postojati, dok ce diktatori umreti od svoje nadmoci. Radi se о Ijudima. Kada ¡marno odnos prema coveku, onda ¡mamo i saznanje kako izgleda ovaj svet. Mi se mozemo sporazumeti. Ja znam da smo svi bili na istoj erti, u istoj situaciji, i da smo beznacajni. U odnosu na druge Ijude i na sebe. Nekom sam zahvalan i meni je neko zahvalan. Medutim, mi o pomirenju i poverenju govorimo kada toga nema. Kad god sam negde govorio - na raznim kontinentima, u SAD, u Nemackoj i drugde, ustajao sam uvek protiv rata. Da vise nikada ne dode do njega.