Bodljikavo prase
I
Страна 6
БОДЉИКАВО ПРАСЕ
Број 73
— Криза св мој господине, примећује тек када човек стеже свој каиш рупу по рупу. — Зашто не радите као ја... Носите гумени појас па ће ствар бити у реду.
Не жели пиком зло
го су њих дее Кукориле и договарале се и, на крају, Љиљана обеКа да Ке утицати на Софронија. — Само му р4ци н«!к послв подне дође код менђ. Хитно је. А ја Ку веК да се постарам да га освестим и уразумим, рече Љиљана на крају. — Баш ти хвала Љиљо! ЗлАтна си1 — звхваљивала се АгнИца и цмок, цмок па се њих две растадоше. Када Софроније дође на ручак Агница је лежала на днвану сл увезаном главом. — Иди ждери сам — рече она мужу а после иди код Љиљане,
Професор: — Дакле, сад сте чупи наредбу. Ђак: — Апи, господине професоре |а сам навикао... Професор: — Врпо важно, што си навикао.
ЗНАЧЕЊЕ РЕЧИ ЛИМУН: Поморанџа, која је остала уседелица. МРЖЊА: ултравиолетна еманачија љубавне светлости. УМЕРЕНОСТ: уље које се сипа у вино среће, да не постане сирће. МАРШ: Шетња осуђена на при. нудни рад. ВОЗ: Сретство за одвикавање од путовања.
Рарли (е Она: — На што мислите, господине Мико? Он: — На исто што и ви, госпођице Цицо1 Она: — Да се нисте усудили, јер одмах ку ввм ударити један шамар. Међу робијашима
— Слушајте еи! Пазите с ким говорите! Нисам |а нека бараба. —О■> • — Како? верио си своју кКер за Јована? Просто невероватно, јер знам да сте вас два највеКи непријатељи један другом. — Баш зато сам и пристао. Јер — сада *е му моја жена бити ташта. Ла ко решење
гица«.
— Ти се више не можеш поднети р*че Софроније Свбјој Агници. Закераш брДте од јутра до мрака. Што вели нДрод: нашла па зашла!« — И је4и мустра па да ти удешавам успија устима госпа Агница и оде у кујну а Софроније нАстави да се брије. Софроније је леп, млад човек, на положаЈУ а госпођА Агница је била пре шест година кандидат за мис Врњце али се због неке провале облака одложио конкурс. Још увек се по лицу познаје да је била лепотица. На уснама јој извештвмен осмех, обрве обријане а тен бео као Сир али избледео од косметике и разних шпеција. Узели су се из љубави, али мора да је тај лвгер био врло мали пошто су га н.их двоје брзо потрошили и сад јв на лагеру остала сАмо Љубомо(Л и нервоза. Нарочито је Агница љубоморна на Софронија. Види жена да је он остаб млад и леп а она се спарушила па од муке и ?ависти само што не пукне. А и он њој врака равном мером. Сваки дан јбј приреди по нвку п4кост. Сам себи напишв љубавно писмо па пошаље куки, купује цвв-Ке па се кити, брије се сваки дан, пегла панталоне и удешава се. Јутрос је због тога дошло до сва^е. Сабајле дођв 1една девојчица и донесе писамцв у коме је писало:
ЛЕПО МОЈЕ ЦУЛЕ, ОбеКао си да *вш пре подне доКи и донети ми зумбул, који ја толико волвм. Нестрпљива сам и јвдва чекам да те загрлим. Увек твоја Бела«.
РАЗУМЕО ГА
На шалтеру, чиновник пита неког човека за податке: Шта вам је отац? — Умро је, јадник. — А ви? — Ја нисам, још сам жив.
».. џа м&ек леош
на иарама
Ово је писмо, наравно дошло у руке Агнице која улетв у собу и поднесе га Софронију под нос, вриштеКи: — Шта |е ово, а? За друге купујеш зумбул а мвни ни першун ниси купио. Нијв тв срамота! И тм см куж и друг. Пфуј, пфуј! Послв тога јв трајала жвстока свађа скоро цео сат, па је Софроније отишао а госпа Агница св дотврала м обукла па одлетела код своје другарицв Љиљане. Љиљана јв још била у постељи. Имала кијавицу па се чува. Може јој се. Лепа, млада и богата. Агница јој све по реду исприча па јој показа и писмо. Ду-
Тачан одговор Професор (на испиту): — Рвците ми, господине, каква је казна за двоженство? Студвнт: — Казна за двоженство... две таште. — Чуо сам да су св Драган и Олгица верили. Шта се о томе говори у вароши? — Они који познају Олгицу кажу: »Сиромах Драган«, они који знају Драгана кажу »сирота Ол-
Јадном Софронију се ужагри* ше очи и насмеши брк. — Приђите ближе, да се при* јатељски разговарамо — прошапта Љиљана и Софроније стидљи« во седе до ње. Она га ухва<ти за руку и поче мазећи се: — Век кад хо^ете да св лола* те што не дођете код мене, јад< не и самохране, да ме разгалитчј и разговорите«. После тога њене речи пређошчј у шапат и она се још више на« же ка грешном Софронију гој Ч се унезверио и зајапурио. Шта су њих двоја разговарал^ остало је вечна тајна али јв См фроније изашао тек предвече, сав разбарушен и ошаму^ен. Када је, стигао куки он приђе Агници, пољуби је у руку и покајнички рече: — ЈЂиљана ми је отаорила о» чи. Волики сам грешник пред тобом. И обојв су благосиљали Љи« љану и љену племенитост а у браку господин Софронија више није било тмурних облака. телефона...
— Тм 6и смгурно волво да сам се удала за другога. — Не, драга, |а н'<к*ме не шв. пмм зло.
— Док сам се купала прмметила сам да ме јвдан човек посматра кроз прозор. — Та] не припада иашем хотелском особљу. Наша поспуга увек гледа само ироз кључаониЧУ- После- &а&ране
хитно те звала. Затим св окрете ка зиду и мученички затвори очи. Све је радила по Љиљанинбм упутству која је у томе имала искуства. Првог је мужа сахрлнила а са другим се растаЛила. Зар то нијв довољна гарашија? Софроније се једнако питао у себи зашто ли га зове Љиљана али му то није било криво. Лепа жена, женче и по — мислио је он у себи. — Шта је то господине Казанова? Па ви испадосте највеки освајач жена. Чак вас и код купе јуре а жена нека цркава... поче она. — Нијв госпођо тако, богами... правдао се Софроније. Она је много љубоморна а ја хоку да јв одучим па знате инсценирам мало шале... — Има и права да буде љубоморна. Леп и феш човек, прзви заводник па се и жена плаши... кокетно рече Љиљана и још се лепше намести на јастуцима, при чему јој се откри грло и део груди.
Никад без