Bodljikavo prase

Страна '6

БОДЉИКАВО ПРАСЕ

Број 77

1П1!Г1Ц1Јг| М||

2/рол

Нисам брате фаталиста и да кажете сујеверан па ово што ми се десило са једном молбом спада у такве ствари да човек. хтео не хтео, мора поверовати у ванприродне силе. Испричаћу вам у чему је ствар па ћете се и сами уверити. Дакле, изгуби се некз моја кауција у једном надтештву. Свакако да сам ја крив. Који ме је ђаво терао да уопште пишем молбу за повраћај кауиије али шта ћеш. Умеша се прво ташта: — Слушај ти шоњо. Она кауција ће да нам пропадне ако ти не запнеш. Није за паре али зашто да те сматрају за будалу... — Хоћу, мајка, хоћу... велим ја уверен да ће да се ово заборави. Али већ сутра рече жена: — Је си ли ти ишао за кауцију? — Хоћу, душо, ићи ћу сутра...' После два или три дана надуаа се ташта као ширде и сабајле упаде код мене: — Хајде да ми напишеш молбу. Ја ћу да идем сама. Ти седи кући и излежавај се..." Када сам видео да ми нема спаса напишем молбу и однесем, наравно уз плаћање таксе и друге заврзламе. То је било пре три године. Сваких петнаест дана потсећивале су ме жена и ташта на ову молбу и ја сам ишао од Понтија до Пилата. Шта сам све претрпео за ово време знаће сваки несрећник који има ташту кући... Али тек сада настаје невол,а. За врем^ рата изгуби се онај мој предмет и ја одахнух, али када дођох кући дочека ме ташта као главног кривца. — Наравно све се мора теби да деси. Да си био агилан никад се то не би догодило. И понова поче пресија. Од ^утра до мрака су ми звоцале у уши. грдиле, пребацивале и ја, најзад, кренух у потеру за молбом. Обилазио сам архиве, читао деловодне протоколе, чекао по претсобљима али моје молбе нигде. Већ сам изгубио наду, када ми једна дактилографкиња рече да је пронашла број под којим је заведена моја молба. Одох кући сав радостан и саопштих новост и тај сам дан, први пут, ручао на миру. Али већ идућег дана кретох понова у лов. Међутим ,, моја молба као да је имала ноге. Таман је нађем у једном надлештву и већ потрчим да примим 250 динара кауције, а она се већ отшетала у друго надлештво. Када дођох кући ја узех да рачунам и том приликом утврдим да сам само на таксе дао око 400 динара, поред тога што сам исцепао двоје пенџета и разделио 196 цигарета. Са том статистиком у руци одох код таште и показах јој шта м есве то кошта, а она дрекну на мене: — Наравно! Знала сам ја да ћеш ти да изврдаваш и да се правиш луд. Место да ћутиш и да се покријеш, а ти се још хвалиш што си распикућа. Чудо ниси због те тричаве кауц#.је продао и кућу... Лепо сам ти говорила да се оканеш ћорава посла а ти навалио ко луд..." — Па. мајка. баш сте ме Ви наговарали да тражим ту проклету кауцију... почех ја али ми она не даде д^ довршим: — Аха, ту смо! Знала сам ја да ћу бити за све крића... И наравно, бризну у плач, долете моја Соња и за мало што нисам морао да клечим на кукурузу и молим за опроштај. Ујутру ми рече жена, онако у поверењу: — Сврши богати са том кауцијом да се умири... И ја почех да обијам прагове. Осећао сам да ме у моме надлештву сви мрзе и чим се појавим сви чиновници се разбегну. Већ сам поверовао да је та мо.ја кауција зачарана па сам се спремао да идем у капелу Свете Петке на отклапање када мџ она госпоћица рече да је' пронашла мој предмет. Обрадовах се као да сам добио премију. За мало је не пољубих, али се сетих да то

у канцеларији не може због осталих, па се уздржах. — Где је, ако Бога знате? узвикнух радосно. — Код шефа — одговори она. — Одох код шефа. Чекао сам једно два сата и најзад ми момак пријави. Али шеф погледа на сат и рече: — Дођите после подне па ће*мо натенане разговарати, рече он и ја одох. Нисам скоро ни ручао само да не закасним. Тачно у четири сам био пред шефовом канцелари.јом. али ми момак рече да се публика прима само пре подне. Смрче ми се кад ово чух али шта сам могао да радим. Савијем шипке и пођем кући спреман на најгоре. У томе ме срете један пријатељ коме се пожалих на ову невољу. Он ме само погледа па рече: — Баш си будала! А колка је кауција? , — 250 динара. — Ето ти двадесет пет банке на за.јам па иди одмах кући и испричај да си ствар свршио... Погледах са благодарношћу мога спасиоиа и сав срећан одох кући а у себи ми ,је било криво што се то нисам раније сетио. Ето, како се човек учи да лаже.

иснуства Сликар — особв која још није дошла до тога да би са јвдним добрим фотографским апаратом уштедела много труда и имала више успеха. Љубав је као и неки капут. Често ти је више тешка него што 'ге греје. Срце жене је као и премија на некој добротворној лутрији. Добијеш увек оно до кога ти није баш нарочито стало. Ево дефиниције љубави — Љубав је као и жуљ. Боли те кад га имаш а још би те више болело кад би га исчупао. Новац — Пречи пут да се стигне до срца. Променити жену је исто као променити стан. Одмах приметимо користи, а тек касније све незгоде. Дешава се у љубави, неки пут, да кад је срећна жена, незадовољан је човек, кад је опет срећан човек, несре^на је жена. Кад су, на|з--!д обс;--, г-г-г^ни, несрећни су обоје.

ГЕТЕ И БЕТОВЕН 1808 срели су се у Карлсбаду песник Фауста и ствараоц бесмртних симфонија. После познанства одлучише се на једну дужу шетњу^ отвореним фијакером. При пролазу кроз улице много је људи поздрављало са пуно поштовања, песника и композитора. »Кадгод је слава јако досадна, рече наједном Гете. Сви ме поздрављају!« »Нека екселенција не мари на њих, одговори Бетовен, није искључено да поздрављају мене«.

ШУБЕРТ И ЛОПОВ Франц Шуберт је лежао у свом кревету кад се изненада морао дићи узнемирен неком лупњавом у суседној соби. Тамо виде неког лопов ји е рдновг 1,ожаевакссс лопова који се са свежњем кључева бавио око његовог писаћег

стола. Шуберт се поче гласно и о^*срца смејати. Непознати га изненађено погледа, али Шуберт се и даље тако слатко смејао да га лопов, већ раздражен тим смехом, упита: — Шта Вам је смешно? — Смејем се, одговори Шуберт, зато што Ви усред ноћи и са лажним кључевима тражите новац из мог стола где ја сам, по дану и са правим кључевима и поред све добре воље не могу ништа да пронађем. * СТУДЕНТСКА ПИТАЊА Професор анатомије предавао је једног дана о многим случајевима да неке животиње живе и даље неко време, пошто се њиховом организму одузме неки важан део. »Извините господине професоре, прекиде га неки студ^нт који је хтео да испадне духовит, колико дуго може да живи једна животиња без мозга?«

ШџГаљи&а пиш,ање Судија: Колико вам је година, госпођо? Сведокиња: Ушла сам у тридесету. Судија: Изгледа ми дз из ње одавно не излазите!

СТАРЦИ И СВИРАЧ Расположили се старци, па дозвали свирача, да уз свирку мало и поиграју. Пробаше једну — Другу — трећу игру — аја, не иде1 — Ама, лепше свирај, свирачу! Удешава свирач што најбоље уме, пробају старци понова и опет не иде. — Оставите, бра^о, зар не видите да се данас све поквдрило? рече један старац. Еј1 Где с> они свирачи што нам тако лепо свнраше некада!

Тачан одговор Доведоше џепароша пред ко месара полиције: — Од чега живиш? запита гг комесар. — Од својих десет прстију.

Лазнар секу. — Микице, како си могао да поједеш све колаче које ти је тетка дала? Зара ниси ни мало мислио и на секицу? — Јесам, мамице, мислио сам и зато сам се и журио да их поједем пре него што се она врати.

Лекар: Ваш пулс куца јако в неједнако. Можда пијете? Пацијент: Пијем, али увек подједнако. Близанци - лажови

— Не знам шта да радим. Постоји један човек који је веома сличан мени и који ме на сваком кораку брука и задужује! — О, знам шта то вначи, јер сам био још већа жртва слично сти. Мој брат, близанац, толико је био сличан мени, да еу нас стално замењивали, и увек сам ја страдао. У школи и код куће добијао сам ја стално батине уместо њега. Двапут су ме затвара ли због туче коју је он изазивао на улици, а кад је требало да

ВЕНАЦ ПОРУЧЕН ПРЕКО ТЕЛЕФОНА Поручио један ожалошћени господии на телефону да му се изради посмртни венац са широком и дугачком траком, — Молим вас да натпис буде: »Почивај у миру« на обема странама, а ако има места: »ВидеНемо се у рају«. Сутрадан, радња му испоручи венац са натписом: »Почивај у миру на обема странама, а ако има места видећемо се у рају«. * ПОСМРТНА ПРЕТЊА Муж и жена ужасно се посвађали: — Знај, кад будеш умро, игра-. ћу на твом гробу! добаци јетко жена. — О, молим те, Боже, одврати мирно муж, дај да умрем на неком броду, на пучини! Потрага за зецом Ловац (трчећи по трагу за рањеним зецом): — Мали, јеси ли видео кад је овуда прошао зец? Чобанче: — Јесам. Ловац: — Колико има од тога времена? Чобанче: — Па, о Митрбвудне бике три године.

ТУК НА ЛУК Неки врло дрзак млади^ трчкао је стално за једном женом и није јој дао мира. Напокон је поче говорити и запита: — Ако се не варам, госпођице, имао сам већ раније част да вас упознам — то је било у Зоолошком врту у одељењу за мајмуне. — Тако је, одговори дама, сада се секам. Али реците ми како сте успели да изађете из мајмунског кавеза?

Сељаци и рђав Спахија

се венчам, он је пре мене дошао у цркву и свештеник га је венчао с мојом вереницом. Али, ипак, најзад је долијао. Прошле недеље ја сам умро, а њега су сахранили. *

Теши га

— Немојте ништа да се секирате, што вас је шеф назвао стоком, — теши секретар једног предузећа почетника. Сада сам секретар, а почео сам и ја као стока. * ДВА ОСЕЋАЈА Смиља- је раскинула веридбу јер јој се вереник наједном нијв свидео. Њена пријатељица, која је сматрала овај раскид као гр®шку, обрати се жустро вереници: — Ја мислим да си била пристојна и вратила скупоцени прстен, који ти је он поклонио? Смиља дода: — Како мислиш? Моји осећаји према прстену нису се ни најмање изМенили.

На часу — Расподелили смо животиње у гмизавце и сисаре, објашњава учитељ у школи. Где стављамо ћурку? — На подварак!

ПРОФЕСОР НА ПУТУ У спаваћим колима путник из горњег кревета чује онога доле како уздише и париче. — Шта в$м је? упита га ; он. ■— Ах, мени нема помоћи. — Реците само, ко зна, ја сам лекар.„ — Узалуд је У све, господинв докторе, ја већ трећу ноН путујем у погрешном возу. ♦

Важаи. рав-лп — Зашто носиш црнину, када ти је муж умро пре две године? — А како би се знало да сам удовица?» *

ОН ЈЕ МИСЛИО... Коњи су се већ поређали на старт. Наједанпут са створи магарац испред њих и упита их: — Шта хоћете то да чините? — Па да се тркамо! — А, то је друга ствар, ја сам мислио да хоћете да мерите уши, па дођох и ја.

Био некад некакав спахија на кога су се сељаци жалили да неће с њима никад ни да разговара, само тражи оно спахијско. Дође други спахија, који кад сазнаде за расположење сељака нареди да се сељаци часте слд код једног сад код другог. И тако редом сваки дан видеше да ће-их ово још више упропастити, јер ке све појести на гозба, па се пожалише и на овога спахију.

ИСТИ УКУС Неки се супруг похвали: — Могу рећи да се у браку сасвим добро сналазим. Ја и моја супруга имамо исте погледе. Што она воли, волим и |а. — Како то? — Лепо! Ја обожавам њу, а оие обожава еаму себв.

Онај коме су се жалили упита их: — Каквога желите сад да вам дам? — Онога првога, — одговорише сељаци.

Тугаљив разговцр У друштву повео се разговор о једном банкару и његовом имању. — Требало би му бар одузети сав онај новац, који је зарадио на неприродан начин! добаци један из друштва. Други додаде: — Зар предлажет« да одмах оде у просјак«?