Bodljikavo prase

шшш

.Г5РЛ*.

."ЦРВ>. - ^

РОД.П ИЗГАПО ПРАСЕ

ТО ВИШЕ ВрЕДИ

ВиКентије и Созонтијв су из истога свла. Чак су и неки рођаци. Договоре св лепо њих двојица да оду до Београда и однвсу мало мрса. Требало им пара; иде зима па ваља седети мало у кавани и тражити неку занимацију. Лепо са натоварили, увардили прилику када није било контроле на станици и унели у воз два пуна џака. Свега је ту било1 Стигли лепо у Београд и одмах отишли на пијацу. Нашли и купце и продали сву робу. ВиКентије продао среКно и отишао у меану а Созонтије још продавао неки сир када наиђе контрола. — Шта ти јв то земљаче? пита га један контролор. — Па ето мало мрса. То ми је још остало, остало сам искрчмио, вели Созонтије а хладно му око срца, јер ја у своме селу чуо да су ти контролори опасни. — Па пошто је? — пита га опет онај. Созонтијв рече цену, а *он-

Созонтије је стално устајао јер од болова није могао да седи а Вилонтије се кришом смејао... У таквом расположвњу стигоше до Младеновца где су требали да св скину са воза. Пођоше пешице али Созонтије све више заостаје и све се нешто чеше. Вићентије се једнако смијуљи и нарочито хита да намучи Созонтија. — А то се ка смејеш?.. љути св Созонтије а Вића му одговара: — Не дао Бог да се теби смејем век онако. Мило ми што ћу скоро куКи. — Греота Вићо да се смејеш што ја настрада ни крив ни ду-

жан. Могао сам вала да кажем да си ми ти ортак па да се и ти :рућиш по оне мацке. — А што ниси казо — љутну св ВиКа. Ти би ка тео да претиш... Али када видв како се Созонтије раскречио и једва иде он прште у гласан, необуздан смех. — Нај теби твоја иљадарка и еве још једна што ме ниси издо али ја вала нв могу да ћутим... — једва проговори кроз смех. — Шта кажеш? — зграну се Созонтије. Зар је то љуцки и поштено. Узо си капару а сад враћеш.- — Ја је брате дуплирам часно и поштено али ћутати не могу па да мо убијеш. Кад дођем у меја-

ну и почнем дв причам како су те одрали од батина има да дође цело село. — А зар је право да ми се сви смеју — закука Созонтије. — А што јопет да није право. Што је смешно смешно је, па треба људи да се смеју. Осто си жив, глава ти је на раменима па зашто д>. се народ не весели... — Немо, болан, греота је запсмагао је јадан Созонтије који заборави на бол и поче трчати за Вићентијем који је све брже измицао... ДаКу ти она мој копоран и јагњеку шубару и )ош приде три иљадарке. — Јок... смејао се Вика. Више вреди ова смејурија од десет иљада. Има бре да џакамо и да се смејемо целу зиму. Јакако! Док је Созонтијв остао покуњен на друму, Вића је, смејуки, ишчезао иза првих сеоских кућа.

тролори га сподбише па са н»им у канцеларију. Одмах поче саслушавање и испитивање и јадан Созонтије све признаде. Збунише га унакрсним питањима и он исприча пошто је продао сир, пошто јаја, пошто орахе и пошто живину. Направише чиновници протокол и донеше пресуду да му се роба одузме а њему опали неколико батина на сред пијаце. Био је ту, веле, и неки срамни стуб, то јест неки сандук на који повалише Созонтија и ударише му десет батина. Искупио се свет па само сеири и задовољно гледа, а Созонтије се дерња као да му скидају кожу. Када је казна извршена Созонтије дуну као пас од топа па се брзо умеша у ону светину која му се ругала. Само му једна пиљарица сажаљиво добаци: — Синко, превиј купусов лист па кеш за час да извадиш ватру... У томе наиђе и ВиКентије. — А ти буразеру награбуси! — вели му он. — Ја!.. — одговори Созонтије уздишући. — То ти је малер! — Куд баш тебе да уфате. Ал тако ти Је то. Све по сељаку— — теши га Ви■ Дентије а затим предложи: — Сада да идемо право на штацију па да фатамо воз. Ја прођо добро ал ти заглави. Зато други пут пази боље... — Џаба га било. Не долази више СозонтиЈе у Београд. Макар иемо ни гроша, ие тргујем више — вели Созонтије и само граби да што пре стигне до станице. Када су веК седели у возу, Со»онтије се бркну за недра па из пешкира извади хиљадарку и прујки Вићентију. — Држидер Вико. Ево тн бакшиш ал да ми нешто обеКаш. — Оћу буразеру, о*у — вели Чићентије и узима хиљадарку. Го•ори шта оКеш. — Ка велим било је само иас двојица из села који видесмо ону моју бруку. Па овај, знаш, немо ииком да причаш по селу да не пуца брука... — Неку, Созонтије, нећу — обеКава Вика. Куд би ја причо то

(2јоо П15 Џ Ив

БАКСУЗ БРО Ј

— За мене Је баксуз број 7 узвикну Света поштар. Све што печнем седмог у месецу или седам сати, испадне наопачке, — Зато си и ти наопачке, јер устајеш у седам сати — подсмехну се Мома порезник. — Да л' збиља постоје баксуз дани и бројеви? — процвркута госпођица Цвета, која је волела да услија са устима па су је за то звали »Успијуша Цвета«. — Ја не верујем — насмеја се госпа Милка, лепа и елегантна удовица. За мене не постоји несреКан дан. То је све празноверица. — Море каква празноверица него да се ми пребројимо за столом — уладе у разговор Буца, виши чиновник и одличан певач. »Један, два, три, четири... а јао, ла тачно нас има тринаест. Ја одох за други сто. Мито, нек ми се донесе неко асталче — обрати се он домаћину — свечару. — Баш си замлата! — вели му Мита. Ајд, баш, када верујеш у те глупости, ја иећу да седнем за сто. Јеш&у стојећи... — Нису то глупости, моје даме и господо — добаци Влада зваии »масарош«, — ја сам живи сведок да је број тринаест донео иесрећу. — Знам да може да се деси. Ето и мени је уторак увек доносио несреку — рече Стева апотекар. »У уторак сам се оженио, у уторак сам затворио апотеку, у уторак сам... — Доста, брате, причао си сто пута! — прекиде га Јоца адвокат. Пусти Владу да прича. Он Је прошо света и доживео много па је сигурно то интересантније нбго што Кеш ти да испричаш... Чудо Боже, потписао шураку меницу ла отишао под стечај. Ту иије крив број него празна глава... — Нека прича Влада — узвикну неколико гласова а Влада се искашља и шеретски погледа по скупу, па онда поче. — Пре неколико година скупило се нас око једнога стола тачио тринаест. Ја нисам сујеваран па нисам ни бројао али се Један сети и изброЈа: тачно тринаест. Скупили се ми и тако раз-

— Сигурно неког ударила капља! — прекиде га Боса, жена Воје цариника. — Ама није, каква капља... буни се Влада. — Онда је неко прогутао кост од рибе? — погађа госпа Боса даље. — Или је неком, можда позлило од пића? — лицитира Сава, пензионер, познати трезвењак. — Хоћете ли да погађате или да ја причам? — пита Влада и кобојаги се љути. — Право има човек — умеша се Мита. Што му сметате. Нека исприча до краја... — Јао, да не буде страшно вели госпа Ленка, свастика домаћинова, која се три пута удавала... — Не се плаши Ленка! — иронично јој добацује Сава доктор... Дакле, скуписмо се нас тринаест — наставља Влада и ја одмах осетим да ће бити несреће а они несрећници и не слуте...

— Ваљда се упалила куКа умаде му госпа Боса у реч. — Још горе... — вели Владл. — Ју, баш ме страх — узвикује Цвета. — . .једенаест мојих повеоилаца, адрокат Аца и ја проду>|у ; е Влада. Повуци, по(егни ал* нигде рсшења. — Г;а каква је ту била несрећз? — чуди се апогекар. — Велика несрећз бато зј све њих — каже Влада — јер се утррдило да ја ниједном не могу ца платим. Адвокаг је о:тло 5ез хоноргра, повери.ци без своих •130.) и сви су билч јако несрећни И то само зз т о што је број тринаест баксуз — заврши ч 'адч св оју гричу. — ,'а сам мислила Бог зна шта — у.чдише Цвета. — Видели би Ви >ита то значи да «т(, били у њиховој хо«и врли Елада а огамо шерегск.! нгл.гхује на домаћии. А сод хајде да се куцнемо.

* тани№

Ј1цприр.орниџ1> нач-ин. Кода је маршал Вилар, познати бекрија у своје време, године 1734 примљен / аудијенцију код крал.а од Сардиније, био је толико пијан да се није могао држати на ногама. Приликом уласка код краља маршал је пао. Али ни у овој ситуацији није га напустила присутност духа. — Ето, видите ме Ваше Величанство, говорио је маршал дрктећи, у најприроднијом положају на свету, како Вам падам пред ноге1... бпрашта му. Неки стари популарни глумац имао је рђаву навмку да у друштву увек прича о својим многобројним доживљајима са женама. — Мора му се опростити, рекао је један од његових пријатеља, сви инвалиди радо причају о рату...

— Хоћете ли да ми позајмите пет стотина динара? — Жалим, али у принципу не позајмљујем новац никоме. Толико сам се пута опекао... и виш& не дајем. — Дозволите да ја будем последњи коме сте дали новац. — Не, ви ћете бити први коме нећу дати.

Ђокмца пита своју тетку, матору девојку: — Јел'те тетка, јесте ли добили кадгод брачну понуду? — Јесам. Један господин ме је телефоном запитао да ли би пошла за њега. — Па? — Па, била је погрешна веза.

ее брате, могло и мени пасирати. говарамо, кад одједном

— Пепице, кад сломијете нешто, можете бар да пометете! — Милостива је у праву, али овога пута сломила сам и метлу.

— И ви налазите да Душица личи на своју маму? — О, Да1 ВидеНете само кооз коју годину, док јоЈ израсту бркови. — По чему закључујете да је ваш конкурент лукавији од вас? — Могао је да се ожени мојом женом, а није то учинио.

Жали се један пријатељ другоме: — Замисле, синоћ сам изг/тао ужасан страх! Сдвео сам жену у позориште и знаш шта ми се десило: у фотељи поред моје жене седела ја једна моја пријатељица. — Е слушај, онда се мени прошле недеље, нешто горе де-

сило. Био сам у позоришту са једном девојком, а поред моје фотеље седела је моја жена.

— Прошле недеље пало је у око мојој жени једно зрно песка. Због тога сам је водио лекзру и то ме је коштало пет стотича динара. — То није ништа. Пре неки дан мојој жени је пала у око једна сребрна лисица, па ме је то коштало тридесет хиљада динара.

Један дивљак каже мисионару: — Оче, ти можеш да кажеш да је рђаво појести човека, али немој да кажеш да није л°бро јер +1еш слагзти.

Учитељ: — Шта ке бити са оним који само мисли на воје тело, Симо, а сасвим занемарује своју душу? Сима: — УгојиКе се.

— Мени је довољно да разговарам с девојком само неколико минута и одмах јој погодим све мисли. — О, то мора да је за вас орло непријатно.

Туристички вођ: — Пазите господине, кад силазите овуда, јер је на овом месту многи туриста већ платио главом. Туриста (жени): — Марија, хајд' иди напред ти.

— Која је разлика између лекара и адвоката? — Код првог очи се склапају, код другог се шире.

Главни уредник: Теодор Докић. Власник и издавач: »Просветна заЈедницад а. д. Телефон редакције: 25-681. Штампа »ЛУЧА«, Београд, Краљице Наталије бр. 100.