Bogoslovlje

'такво.м Koj'y наука порте. Противунаучним доказима Миљ признаје оне који изводе стварну егзистенцију Бога из потребе цовековог духа да има појам о Богу 1 ). Ова последња напомена Миља о могућности у области позитивног знања противунаучних доказа бића Божјег конста■тује значајан моменат у односу догматике и науке. Као што права догматична мудрост може бити за неверујуће људе безумном, тако се и знање може уздићи до степена догматичке вере, супротне свима разлозима човековог разума, или нера■зумне вере. Сензуалист, позитивист и рационалист, који неможе, у границама искуства и мишљења основаног на њему, да створи себи знајућу веру може покадкад да има неодређену жељу да верује у будућу победу свога духа над слепом силом спољњег ■света; и та га жеља натерује да верује и да нризнаје натприродно биће, насупрот свему оном што показује сазнање, и свима разлозима ума. Овај баш моменат у позитивном знашу констатује философ Фихте када говори : „Свако моје убефење je само вера, и оно проистиче само из лгог душевног расположена а не из расуђивања“ 2 ). За расуђивање о карактеру и неопходности ове „неразумие“ вере за мисаоног човека биће довољно, да се позовемо макар на тај факт, да je један чак толико познати материјалист, као што je Фајербах, побуфен својим душевним расположением постао проповедник вере. У једном од својих дела, обраћајућн се ка верујућим људима, он говори; „вера je неопходна човечанству, ово je несумњиво тако, али ипак не директно ваша вера; јер и ми неверници верујемо, али ми верујемо супротно ономе у шта верујете ви верујући“ 3 ). Као што видимо сада, наука почиње искуством, које она расматра за једини и сасвим довољан извор свега људског знања и завршава признањем неопходности вере за сазнање натприродиог света. Таква неочекивана, на први поглед, еволуција позитивне науке чини паралелу томе што видимо у догматици. И хришћанска догматика почиње Божанскпм Откровением, које признаје за једими и потпуни извор догматског учења осноааиог на верп, а завршава признањем важности и неопходности

!) П. Гсродцовъ: Позитивизмъ и xpicriaHCTßo, стр. 43—46.

2 ) Bestimmung des Mensclien. 1800. S. 254.

3 ) Das Wesen Christenth. (1841) werke В. 111. S. 409.

148

„Богссловље“