Bogoslovlje

светих изиђе од руке анђелове пред Бога (Откр. Job. 8, 3—4). И теби је дат овај тамњан. Кадионица с тамњаном треба стално да ти напомиње о овоме, т. ј. о узношењу и примању од Бога молитава ксје ти шаљеш за себе иза народно незнање (Јевр. 9,7) и грехе. Свештеникова молитва за људе има велику моћ код Бога г само ако је свештеник узноси из свег срца, с вером и љубављу. Нека да Бог да буде више свештеника који се моле Богу пламеним духом ; јер ко ће се помолити о разумним овцама Господу са таквом силом, ако не свештеник, који је на то примиоблагодат и власт од самога Бога? 1 ) ја се понекад у храму овако молим за Божје људе: многи стоје у храму Твом празни у својим душама, каа

*) Један дугогодншњи ученик и послушникО Јована, преосв. Серафим еп. Кишеневски, пише о молитвености овог нашег црквеног пастира следеће. „Одликујући се из-ванредном простотом и искреношћу, О. Јован је имао велики дар молитве. Ово је његова битна одлика. Он је дубоко, из свег срца, веровао у благодат која ;чу је као свештенику дана од Бога, да се моли за љуле, и веровао је да је Господ толико близак к верујућем хришћанину, као што му је блиско тело или срце, јер је тело наше храм Св. Духа који у нама живн и кога ми имамо од Бога (1. Кор. 6, 19). Он је веровао у молитву, веровао је да за речју долази дело, исто тако као што за. телом иде сенка, јер су код Госџода реч и дело нераздвојни. He сумњајући ни мало да he Бог испунити његову молбу, он је молио сасвим просто. иекрено, као дете, са живом, јасном вером у Господа, престављајући Га себн не само као да стоји Он пред њим, него као да се и сам налази у Њем_\> у таквој близини према Њему. Он је сматрао сумњу као хулу на Бога: „Зар је мало што код нас људи видимо немоћ, него xoheiMo још да ту немоћ видимо и у Богј', па тајно замишљамо да Бог не може да испуни наше молбе ?“ Када је се О. Јован молио. старао је се у опште да се више моли за све верне, а не само за себе; ннје се делио од верних, него је се налазио у духовном јединству са њима Ако би видео код неког човека недостатке или какве било страсти, то би се неизоставно тајно помолно за њега па ма где се налазио ; у цркви, на путу, за време разговора. Прелазећи улнцом и видећи порочне људе, он би одмах почео да узноси Господу срдачну своју молитву: „Господе, просвети разум и срце овога слуге Твог; очисти га од прљавштине"; или би у даном случају изговорио неки одговарајућн стнх из псалама. Он није пропуштао случај да се помоли за човека на чију било молбу; чак је се радовао таквој молби, сматрајући да је молитва за друге драгоценост н за н>ега самог, пошто она очишћује срде, учвршћује веру и надање на Бога, загрева љубав према Христу и према ближњему". (Чланак Еп. Серафима Пастмрв Подвижннкђ у пом. издању „з а Пра в сг с ла в iе, с. 18—19.

222

Богословље