Bogoslovlje

Себ-а и Нут-е (син неба и земље као јединства свега божанско г а), de facto: син божји. Узи р и je не само у каснијим него и у настаријим веровањима Египћана најомиљенија и с тога централна божанска личност. Он никад није био, како неки тврде, само локални бог, који je своју власт тек касније и на друге области Египта раширио, jep се он не може из „великога круга“ богова а и „безбројни текстови стар их записа доказују да je поштовање Узири-а од вајкада у целом Египту постојало.“ 1 ) Стара предања, која су сачували свештеници, a која je ж Херодот (V. в. пре Хр.) забележио 2 ), говоре да су ови најстарији богови некада један за другим непосредно владали на земљи. То je било златно доба живота човечанства. Тада су људи заједно с боговима становали, т. ј. били у интимно] вези с њима. Врхунац блаженог живота на земљи био je за време владавине бога Узири-а. Управо, до овога времена људи су били још у незнању и сурови. Када се узме у обзир да су богови: Шу-Тефнут и Себ-Нут дедукција бога Небес кога Океана бога Ну, и да су се богови: Ра, Птах, Амой и; др. (који су з ay зели место бога Ну-а) тек касније (по закључењу„Узири-овог круга“) појавили, онда се мора схватити као најстарије веровање: да je бог неба и земље Себ-Нут —· најпре владао човечанством, и да се тада јавила потреба да бог (Себ-Нут) ову своју непосредну власт уступи своме сину (Узири-у) ради омогућења блаженог живота, ради спасења људиУзири je рођен да би био спаситељ света, он je месијаJep, Узири, син божји, није само бог, него je и бог и човек: богочовек. Характеристично je да су сви остали богови Египта, без; изузетка, претстављани најразноврсннјим символима из живе (а и мртве) природе, особито у облику какве животиње (и тиде) или понајчешће у облику човека са главой какве животиње. Само Узири чини нзузетак. По правилу и без изузетка, слике и изображена Узири-а по свима храмовима и гробницама претстављају потпуног човека. Ово пак није случајно, већ je у вези са потпуно и давно изграђеном месијанском идејом у личности богочовека Узири-а.

! ) V. V. Strauss, op cit. I, 39,

2 ) 11, 144 (види код; V. v. Str. op. cit. 1, 39).

Богословље